ОДГОВОР ЛАВА ТОЛСТОЈА НА ОДЛУКУ РПЦ О ОДЛУЧЕЊУ ОД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

„У почетку нисам хтео да одговарам на одлуку Синода о мени, али је ова одлука изазвала врло много писама у којима ме мени непознати коресподенти – једни псују због онога што одбацујем оно што ја и не одбацујем, други ме саветују да поверујем у оно у шта ја нисам престао веровати, трећи изјављују да имају исто мишљење, у шта сумњам да у стварности постоји, и изражавају саосећање, на које сумњам да имам право; и одлучио сам да одговорим и на саму одлуку и да укажем на оно што је у њој не прaведно, и на писма која ми шаљу непознати кореспонденти.

Одлука Синода уопште има много недостатака. Она је незаконита или намерно двосмислена; она је произвољна, неоснована, неправична и, осим тога, садржи клевету и подстрекава на ружна осећања и поступке. Она је незаконита или намерно двосмислена зато што ако она хоће да буде искључење из цркве, она не задовољава оне црквене прописе по којима се може прогласити такво искључење, ако је она, пак, изјава о томе да онај ко не верује у цркву и њене догме не може ни да јој припада, онда се само по себи разуме да таква изјава не може имати никакав други циљ, сем тај, да пошто то у суштини није искључење, личи на искључење, што се управо и догодило пошто је тако и схваћено. Она је произвољна зато што у свим наведеним тачкама окривљује само мене за неверовање, док не само велики број него и скоро сви образовани људи у Русији заступају такво неверовање, и непрестано су га изражавали и изражавају и у дискусијама, и у предавањима, у брошурама и књигама.

Она је неоснована зато што истиче да је главни повод што се она појавила све веће ширење мога лажног учења које саблажњава људе, а мени је, међутим, врло добро познато да једва ако има стотинак људи који са мном деле исто мишљење, и да је ширење мојих списа о религији, захваљујући цензури, тако ништавно да већина људи који су прочитали одлуку Синода нема ни појма о томе шта сам писао о религији, што се добро види из писама која добијам. Она садржи очигледну неистину тврдећи да је црква покушавала да ме уразуми, али да су њени покушаји остали безуспешни, а у ствари ничега сличног никад није ни било. Она представља оно што се правним језиком зове клевета, јер у њој има намерно неистинитих тврдњи које иду на моју штету. Она, најзад, подстрекава на ружна осећања и поступке, јер је, као што се могло и очекивати код непросвећених и непромишљених људи изазвала озлојеђеност и мржњу према мени која доводи и до претњи убиством, и која се испољава у писмима која добијам. „Сад си ти предан анатеми и после смрти допашћеш вечитих мука и издахнућеш као пас… проклетство теби… матори ђаволе… проклет био“ – пише један, други прекорева владу што већ нисам затворен у манастир, и писмо му је пуно псовки. Трећи пише: „Ако те влада не уклони – ми ћемо те сами натерати да ућутиш“, писмо се завршава проклетством. „Имам ја начина, ниткове, да те уништим“, пише четврти…Следе непристојне псовке. Знаке такве озлојеђености после одлуке Синода примећујем и у сусретима с неким људима. На сам дан 25. фебруара (1901), кад је одлука била објављена, шетајући тргом чуо сам речи упућене мени: „Ево ђавола у човековом лику“, и да је маса била другог састава, врло је могућно да би ме истукли као што су пре неколико година истукли човека крај Пантелејмоновске капеле. Према томе, одлука Синода је уопште ружна; то што је на крају речено да се лица која су је потписала моле за мене да постанем као они, не чини је лепшом. То је тако у општим цртама, а у појединостима је ова одлука неправична у следећим стварима. У одлуци се каже: „У свету познати писац, по рођењу Рус, по крштењу и васпитању православни, гроф Толстој, саблажњен охолошћу свога ума, дрско је устао на Господа и на Христа његовог и на његово свето достојанство, јавно се пред свима одрекао хранитељице и васпитачице матере своје, цркве православне“. То да сам се ја одрекао цркве која себе назива православном, потпуно је тачно. Али ја се ње нисам одрекао зато што сам устао против Господа, већ, напротив, само зато што сам свом својом душом желео да му служим. Пре него што ћу се одрећи цркве и сједињења с народом које ми је неизрециво драг, ја сам, посумњавши по неким знацима у истинитост цркве, посветио неколико година да бих учење цркве изучио теоријски и практично: теоријски – прочитао сам све што сам могао о учењу цркве, изучио и критички анализирао догматску теологију; практично – строго се придржавао, током више година, свих прописа цркве, постећи све постове и посећујући сва богослужења.

И ја сам се уверио да је учење цркве теоријски лукава и штетна лаж, а практично је скуп најгрубљег празновјерја и враџбина које потпуно прикривају сав смисао хришћанског учења.

И ја сам се стварно одрекао цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и у завештању сам написао својим рођацима да не пусте к мени црквене слуге кад будем умирао и да моје мртво тело склоне што брже, без икаквих заклињања и молитава над њим, као што се склања свака одвратна и непотребна ствар да не би сметала живима. Оно међутим, што је речено да сам ја „посветио свој књижевни рад и талент који ми је од Бога дат на ширење учења супротних Христу и цркви“ итд. И да „у својим делима и писмима које сам разаслао у великом броју својим ученицима и по целом свету, а нарочито у границама наше драге отаџбине, проповедам с фанатичком ревношћу ниподаштавање свих догми православне цркве и саме суштине хришћанске вере“ – то је нетачно. Никад се нисам бринуо за ширење свога учења. Истина, ја сам у својим дјелима износио своје схватање Христовог учења и нисам та дела сакривао од људи који су желели да се с њима упознају, али их никад сам нисам штампао; људима сам говорио како ја схватам Христово учење само онда кад су ме о томе питали. Тим људима сам говорио оно што мислим и, ако сам их имао при руци, давао им своје књиге.

Затим је речено да ја „одбацујем Бога, у светој тројици слављеног створитеља и содржатеља свега, одричем се господа Исуса Христа, богочовека, искупитеља и спаситеља света, који је страдао нас ради и нашега ради спасења и васкрсао из мртвих, да поричем безгрешно човечанско зачеће Христа господа и девичанство пре рађања и после рађања пречисте Богородице“. То да ја одбацујем несхватљиву тројицу и басну о паду првог човека, која у наше време нема никаквог смисла, богохулну историју о богу кога је родила девица да би искупио род људски, то је потпуно тачно. Међутим, Бога – духа, Бога – љубав, јединога Бога – почетак свега, не само да не одбацујем него ништа друго и не признајем да постоји осим Бога, и сав смисао живота и видим и извршавању божје воље изражене у хришћанском учењу. Још је речено: „не признаје загробни живот ни награду према заслугама“. Ако се загробни живот разуме у смислу другог доласка Христа, пакла с вечитим мукама и ђаволима, и раја као сталног блаженства, онда је потпуно тачно да ја не признајем такав загробни живот; али вечни живот и накнаду овде и свуда, сад и увек, признајем до те мере да, стојећи према својим годинама на ивици гроба, често морам да се присиљавам да не пожелим телесне смрти, то јест рођење у новом животу, и верујем да сваки добар поступак повећава истинско добро мога вечног живота, а сваки рђав поступак га смањује.

Речено је такође да ја одбацујем све тајне. То је потпуно тачно. Све тајне сматрам ниским, грубим враџбинама које нису у складу с појмом Бога и хришћанских учења и, осим тога, сматрам их кршењем правих заповести Јеванђеља. У крштавању новорођенчади ја видим очигледно изопачење свег оног смисла што га је могло имати крштавање одраслих који свјесно примају хришћанство; у обављању тајне брака међу онима који су се сјединили раније, и у допуштењу развода и у освећењу брака између разведених, видим директно нарушавање и смисла и слова јеванђељског учења. У периодичном опраштању грехова на исповестима видим штетну обману која само подстиче на грех и уништава страх од сагрешења.

Исто тако у освештању уља, као и у миропомазању, видим методе простих враџбина, као и у поштовању икона и мошти, као и у свим оним обредима, молитвама, заклетвама каквих је пун требник. У причешћивању видим обоготворење плоти и изопачење хришћанског учења. У свештенству, поред тога што се јавно припрема за обмањиваче, видим и директно кршење Христових речи које директно забрањују свакоме, ма ко то био, да се назива учитељем, оцем и наставником (Јеванђеље по Матеју, 23, 8-10). Вјерујем у љубав, а не у враџбине и молепствија. Речено је, најзад, као посљедња и највећа моја кривица, да ја „исмевајући најсветије предмете вере нисам ни задрхтао кад сам изложио подсмеху најсветију од свих тајни – причешће“. То да ја нисам ни задрхтао описујући једноставно и објективно оно што свештеник ради док припрема ту такозвану свету тајну, то је сасвим тачно; али то да је та такозвана тајна нешто свето, а да је једноставно описивање како се она врши богохуље – то је потпуно нетачно. Није хуљење вере називати преграду преградом а не иконoстасом, и чашу чашом а не путиром, него је најстрашније и најогавније хуљење, које никако не престаје, да људи, искоришћавајући сва могућа средства обмане и хипнозе – увјеравају децу и простодушан народ да ће ако се на одређен начин и уз изговарање одређених речи исецкају комадићи хљеба, па потом ставе у вино, у те комадиће ући Бог; и да ће, ако се у име неког живог унесе тај комадић у себе, тај бити здрав; ако се тај комадић унесе у себе у име неког умрлог, онда ће томе на оном свету бити лепше; и да ће у онога ко поједе тај комадић ући сам Бог. То је страшно!

Било како да неко схвата Христову личност, и његово учење које уништава зло света, и тако једноставно, лако и несумњиво пружа добро људима, ако га само људи не изопачавају, то читаво учење је прикривено и претворено у простачне враџбине купања, мазања уљем, покрета телом, зарицања, гутања комадића и сл., да од тог учења не остаје ништа. И ако једном неки човек покуша да опомене људе да учење Христово није у тим враџбинама, молепствијима, службама, свећама, иконама, већ у томе да људи воле један другог, да не плаћају зло злим, да не суде, не убијају један другог, онда се дигне повика оних којима су те обмане корисне, и ти људи на сав глас, с непојамном дрскошћу, говоре у црквама, штампају у књигама, новинама, катихизисима, да Христос никад није забрањивао заклетву, никад није забрањивао убиство (смртне казне, ратове), да су његово учење о непротивљењу злу измислили непријатељи Христа са сатанском лукавошћу. (проповед Амвросија, харковског епископа). И што је најглавније, страшно је што они људи којима је то корисно не обмањују само одрасле него, имајући на то право, обмањују и децу, ону исту за коју је Христос говорио да тешко ономе ко њих обмане. Страшно је то што ти људи, ради својих ситних користи, чине тако ужасно зло, скривајући од људи истину коју је Христос открио и која им пружа такво добро – чијем хиљадитом делу није равна корист коју су они добили од свега тога што чине. Они поступају као онај разбојник који убија читаву породицу од 5-6 душа да би однео стару поткошуљу и 40 копјејки. Њему би радо дали и све одело и сав новац само да их не убије. Али он не може друкчије да поступа. Исто је тако и с религиозним варалицама. Могли бисмо се договорити да добију и по десет пута више, да их држимо у највећем луксузу, само да не упропашћавају људе својим обманама.

Али они не могу друкчије да поступају. И то је оно што је ужасно. И због тога не само да се могу разоткривати њихове обмане него је то и дужност. Ако је ишта светиња, онда то свакако није оно што они зову светим тајнама, већ баш та обавеза да разобличаваш њихове религиозне обмане кад их видиш. Ако Чуваш маже свога идола павлаком или шиба, ја могу равнодушно да пролазим поред тога зато што то што он ради – ради у име мени туђег, свог празноверја и не тиче се онога што је за мене светиња; али кад људи, ма колико их много било, ма колико старо било њихово празноверје и ма како они били моћни, проповедају грубе враџбине у име тога Бога којим и ја живим, и оног Христовог учења које ми је дало живот и може га дати свим људима, ја не могу да то мирно гледам. И ако то што они раде ја називам правим именом, онда ја само чиним оно што морам, што не могу да не чиним ако верујем у Бога и хришћанско учење.

Ако пак они, уместо да се ужасну пред својим богохулством, називају богохулством разоткривање њихових обмана, онда то само доказује јачину њихових обмана, и треба само да повећа напоре људи који верују у Бога и у Христово учење да се уништи ова обмана која скрива истинитог Бога од људи. За Христа, који је из храма изагнао бикове, овце и трговце, могли су говорити да хули. Кад би он сад дошао и видио шта се у његово име ради у цркви, сигурно би још већим и оправданијим гневом поизбацивао све те страшне антимисе, и копља, и крстове, и чаше, и свеће, и иконе, и све оно помоћу чега они, врачајући, сакривају од људи Бога и његово учење. Према томе, ето шта је тачно а шта нетачно у одлуци Синода о мени. Ја стварно не верујем у оно у шта они говоре да вјерују. Али ја верујем у много шта у шта они хоће да убеде људе да ја не верујем. Верујем у следеће: верујем у Бога, кога схватам као дух, као љубав, као почетак свега.

Верујем да је он у мени и ја у њему. Верујем да је божја воља јасније и разумљивије од ичега изражена у учењу Христа човека – и сматрам да је највеће хуљење схватити га као бога и молити му се као богу. Вјерујем да је истинско благо човека у извршавању божје воље, његова је пак воља да људи воле један другог и да стога поступају један с другим тако како би желели да с њима поступају, као што је и речено у Јеванђељу – да су у томе закон и пророци. Верујем да је због тога смисао живота сваког појединог човека само у повећању љубави у себи; да повећањем љубави води сваког појединог човјека у овом животу ка све већем и већем добру, што више љубави буде у човеку, то му после смрти пружа још веће добро, а уједно – и што он више помаже да се у свету успостави царство божје, то јест такво уређење живота у коме ће раздор, обмане и насиље који сада царују, бити замењени слободном вољом, истином и братском љубављу међу људима.

Верујем да постоји само једно средство за тријумф љубави: молитва – не заједничка молитва у храмовима коју је Христос директно забранио (Јеванђеље по Матеју, 6, 5–13), већ молитва за коју је Христос дао образац – усамљена, која се састоји у успостављању и јачању свога сазнања о смислу свог живота и његовој зависности само од божје воље. Вређала, огорчавала или саблажњавала кога год, сметала чему год, или коме год, или се не свиђала ова моја веровања – ја их тако мало могу изменити колико и своје тело. Мени самом треба да живим, мени самом и да умрем (и то врло скоро) и због тога ја не могу никако друкчије веровати него тако како верујем, спремајући се да идем ономе Богу од кога сам произишао. Ја не кажем да је моја вера једном за сва времена дата истина, али ја не видим друге – једноставније, јасније и која би више одговарала свим потребама мога ума и срца; ако такву спознам, одмах ћу је примити зато што Богу не треба ништа осим истине.

Вратити се ономе од чега тек што сам с толико патњи отишао, ја никако не могу, као што се птица не може поново вратити у љуску јајета из кога је изашла. „Онај који почне с тим што заволи хришћанство више него истину, ускоро ће заволети своју цркву или секту више него хришћанство, и завршиће тиме што ће волети себе (своје спокојство) више него све на свету“ – рекао је Колриџ.

Ја сам ишао обрнутим путем. Почео сам с тим што сам заволио своју православну веру више од свога спокојства, затим сам заволео хришћанство више од своје цркве, сад волим истину више од свега на свету. И данас се за мене истина подудара с хришћанством како га ја схватам. И ја исповедам то хришћанство и радосно живим и спокојно и радосно приближавам се смрти.“

(Москва, 4. април 1901.)

Лав Толстој

СЕЋАЊА ПРЕПОДОБНОГ ВАРСОНУФИЈА ОПТИНСКОГ НА ЛАВА ТОЛСТОЈА

Црква се бори за своју заблуделу децу докле год је то могуће. Преподобни Варсонуфије Оптински упућен је од стране Синода ка одлученом од Цркве грофу Лаву Николајевичу Толстоју, који се налазио на самртном одру. Рођаци писца нису допустили да старац посети умирућег.

„Важно је борити се са страстима и искорењивати их, јер само спољашња побожност нема никакве вредности. Другачији по спољашњости и побожан – он иде у Цркву, додуше можда понекад и даје милостињу, али све то ради без учешћа срца; и ради тога у случају било какве невоље отпада од Бога, зато што у свом срцу не носи Христа.

Толстој је, на пример, владао великим образовањем, али је изгубио Христа – и пропао. Био сам послат од стране Синода ка њему, пред његову смрт. Стигао сам у Астапово – нису ме пустили ка њему. Обратио сам се његовој старијој кћери – одговорила ми је писмом, са уважавањем, али ме је одбила. Обратио сам се другој – она је дошла до мене узбуђена и рекла да ме никако не могу пустити да видим грофа, зато што ће, кад ме види, одмах умрети. Узалуд сам објашњавао да са Толстојем нећу водити никакве богословске расправе, молио сам да ми макар допусте да благословим умирућег – не, ништа нису хтели да чују.

Сећам се, на сам дан грофове смрти, ујутро, помислио сам: да ли ће ми допустити да уђем код њега? Можда ће се покајати и спасити. И управо тада су дошли да ми кажу да је гроф умро. Тако је и пропала душа бесповратно. А било му је лако да се спаси: носио сам му Тело и Крв Христову и ишао да му опростим све грехе – „вољне и невољне“.

Док сам се враћао из Астапова, било ми је тешко на срцу, зато што моја мисија није била испуњена. Наравно, Господ и „намере љуби“, награђујући човека за напор, а не за резултате труда, али ипак ми је било тешко. Наравно, Тослстој је сада на Страшном Суду без одговора; и митрополит му је послао телеграм, који му нису чак ни предали.

Црква је учинила све за његово спасење, али он није зажелео да се спаси и – пропао је. А некада је био побожан човек, али та побожност је , очигледно, била спољашња.“

ЕПИЛОГ

Без обзира на високу оцену стваралаштва Лава Толстоја, одлучење писца од Православне Цркве данас је немогуће преиначити, сто година након његове смрти, пошто је Лав Толстој сам себе од Цркве одлучио. Још кад је имао 27 година он је изнео идеју стварања нове вере о чему сведоче његови дневници из тог доба. А касније осетивши да је близу циља, писац је оформио малу секту својих поштовалаца и пише „Јеванђеље по Толстоју“, при чему је главни објекат његових напада Православна црква.

Велики подвижници Цркве – свети праведни Јован Кронштатски, свети Теофан Затворник и многи други са горчином су признавали да је „гроф Толстој свој велики талентат искористио на рушење духовних и друштвених руских начела.“

„Последњи дани пишчевог живота говоре о мучној борби, која се дешавала у његовој души. Он је бежао из свог завичаја Јасне Пољане, али не својим истомишљеницима – толстојевцима, него у руски манастир – Оптину пустињу, где су у то време боравили старци подвижници. Покушавао је да се сретне са њима, али у последњем тренутку одустао је од тога.

Касније, на станици Астапово, предосећајући свој крај наредио је да се пошаље телеграм у Оптину пустињу са молбом да му пошаљу старца Јосифа. Али, када су два свештеника стигла у Астапово, ученици који су били око писца и његове присталице нису дозволили тај сусрет. Православни читаоци цене књижевно стваралаштво Толстоја, међутим, пошто до измирења писца са Црквом није дошло (Толстој се није јавно одрекао својих трагичних заблуда), одлучење од Цркве, које је он сам себи учинио, не може бити скинуто, а то значи да га је немогуће канонски помињати.

Ипак саосећајно срце сваког хришћанина, који чита уметничка дела великога писца, не може бити затворено за искрену и смирену молитву за његову душу.

Секретар Патријарашког савета за културу архимандрит Тихон (Шевкунов)