Када се пре два века покрај Москве ломила судбина Европе и света, у можда и највећем освајачком покушају након Александра Македонског, десет Срба, генерала у армији царске Русије, дало је све од себе да заустави инвазију са запада, узидавши себе у историју највеће земље на свету.
Прешавши реку Дњепар, 12. јуна 1812. године, Велика Наполеонова армија умарширала је на територију Руске империје. Придевак велика добила је с правом јер ју је чинило милион добро опремљених људи, а уз то је побеђивала из битке у битку и водиле су је искусне војсковође, на чијем је челу био гвоздени Наполеон Бонапарта.
Руску војску чиниле су три армије, бројчано слабије од француске солдатеске и прилично удаљене једна од друге. Врховна команда одлучила се за давно опробану стратегију „пусте земље”, палећи и уништавајући све за собом, од спаљених поља до затрованих бунара. Уз то, на њиховој страни била су и два дотад за све непријатеље непобедива руска маршала – непрегледна пространства и зима.
После неодлучне битке код Смоленска, 16–18. августа, Руси су наставили повлачење. Дотадашњи врховни заповедник Барклај де Толи смењен је и на његово место постављен је искусни Михаил Кутузов. Иако су дворски кругови веровали да ће он зауставити повлачење и спремити армију за одлучујућу битку, проницљиви маршал наставио је тактику претходника.
Све до Бородина, села 125 километара западно од Москве. Најкрвавија битка Отаџбинског рата у Русији 1812. године догодила се 7. септембра и трајала је 12 сати. Француска армија успела је у средишту и левом крилу да сломи положаје руске војске, али је, после престанка борбених дејстава, због великих губитака морала да се врати на почетне позиције. Следећег дана команда руске армије наредила је повлачење, а Французи су заузели Москву. Залуду. Био је то почетак слома Наполеона и његових снова господара света.
Бородинској бици (Французи је зову Битка за Москву) под командом Михаила Кутузова ратовало је укупно 37 генерала. За нашу данашњу причу важно је да су чак десеторица њих били српског порекла: Михајло Андрејевић Милорадовић, Ђорђе Арсенијевић Емануел, Јован Степановић Адамовић, Јован Јегоровић Шевић, Никола Богдановић Богданов, Никола Васиљевић Вујић, Илија Михаиловић Дука, Никола Ивановић де Прерадовић, Петар Јовановић Ивелић, Аврам Петровић Ратков, Никола Васиљевић Вујић.
Откуд сви они, и ко зна колико још других, нижих чинова, у можда најзначајнијој бици целокупне руске историје?
Мада прави број Срба који су учествовали у руском Отаџбинском рату против Француза 1812. године никада нећемо дознати, зна се да их је било у завидном броју и да су махом били друга и трећа генерација потомака досељених у 18. веку на просторе Русије, тачније Малоруске области, данашње Украјине. Масовна досељавања одвијала су се на позиве цара Петра Великог и царице Јелисавете, када се, према неким изворима, доселило више од педесет хиљада.
На пустој и попаљеној територији тек ослобођеној од Турака и кримских Татра, на јужној граници Руске империје, организовали су насеобине Нова Србија и Славеносербија. Не треба занемарити ни чињеницу да су многи Срби, вични оружју, пристигли у Русију и на самом почетку Наполеоновог похода. Тако је сачуван податак да су стизали појединачно и у групама из Карађорђеве Србије и свих делова Европе.
Извор: Опанак
