Девојчица, осам година, стоји сама на путељку, који вијугајући поред бунгалова, пратећи обод мрког смрековог шумарка, избија на плажу. Одлично је видим са терасе; њену подерану хаљиницу и огуљена колена. Дише ситно и испрекидано, звук њеног дисања меша се са звуцима шуморења лишћа на палмама, тихе музике која пада лагано, као вече, и звецкања чаша кад год бисмо их Марла и ја дохватили и куцнули се, гледајући се у очи.
Сутон се спуштао успорено. Чули смо удаљене гласове са обале на којој је, када смо малочас прошли њеном кривудавом линијом, квасећи стопала, неколико чамаца било спремно за испловљавање. У коноби, осам нас, није било гостију. Био је то најбољи део дана да се седи на тераси и пије пиво, јер није било туриста, галаме, писке њихове разуларене деце. Како је само пријатно седети на тераси и испијати у ово доба дана, рекох, боље је него ујутро, а у подне се не може седети због сунца. Марла ми шеретски намигну: Тада је ионако прерано за пиће.
Седели смо тако већ сатима и морам рећи да је Марла одлично подносила жестину коју су нам непрекидно доносили. Одмах ми је било јасно да пред собом имам редак примерак који ме је натерао да се четири пута замало онесвестим. Све на њој подсећало ме је на Марлу Сингер: начин на који је отпијала, маниром умирућег у пустињи, како се осмехивала жмиркајући, како се дуго концентрисала пазећи да се не распрше лабаве конструкције реченица које је изговарала, лежерност којом је припаљивала не хајући, цигарету за цигаретом.
Откуд она ту, питао сам се, шта ли она уопште ради ту?
Лако сам, наиме, могао да је замислим како замиче у сутерен са неким хобом на Менхетну или како, док јој се крупне, сјајне капи зноја сливају низ врат, стопира на путу 55. Али, овде не. Тешко сам је могао сместити у околиш којим сваки час промакне неко са сламнатим шеширом на глави и фото-апаратом у руци и слика, слика, слика.
Тог дана јебали смо се четири пута: два пута у њеној хотелској соби и једном у смрековом шумарку преко пута. Четврти пут одрадили смо то у овој коноби и то ме је, зашто да кријем, поприлично исцрпело. Врата нису могла да се затворе, па сам десном ногом морао да их придржавам, док сам на леву пребацио готово целуокупну сопствену тежину, али и Марлину; тај подухват био је екстремно напоран будући да се она непрекидно бацала десно и лево и гризла ме по врату, образима и раменима. На крају, схватио сам да сам обливен знојем, а моја фина хавајска кошуља била је унакажена мрким, влажним арабескама.
Тада сам се сетио да је нисам питао за име. Она рече: Можеш да ме зовеш како год хоћеш. Треба ли рећи да сам осетио жаљење што ми се ово дешава баш сада, када је готово касно за још једну вртоглавицу, за оштри, поновљени старт са врстом жене која је по природи ствари била предодређена за изумирање? Треба. Зато и кажем.
Одлучио сам да је зовем Марла Сингер. Чинило се да јој се име допалао, баш допало. Допутовала је пословно: са намером да фотографише неколико упечатљивих локалитета на Острву и направи кратак разговор са локалцима за бедни (њене речи) лист за који је хонорарно радила. Пожелео сам да јој будем од користи на још неки начин, па сам одмах понудио своје услуге. Нема проблема, рекао сам. Радо ћу одговорити на свако твоје питање.
Марла је нехајно спустила руку у ташну: на столу се појавио диктафон. Нећу ти постављати питања, рекла је. Треба само да кажеш неколико реченица о томе како ти се допада Острво, и како свакоме препоручујеш да летује овде, закључила је Марла и укључила снимање. Онда је отпила један добар гутљај вешто језиком захвативши блиставу пену са рубова чаше. Остатак ћу сама измислити, закључила је.
Довршио сам своје пиво и онда јој рекох све о томе како обожавам равнодушне завршнице вечери и дана, фериботе и пећине; рекао сам како ми је фасцинантно да седим на тераси конобе са женом која подсећа на Марлу Сингер; рекао сам нешто о лишћу палми које су нас опкољавале са свих страна; о тихој домородачкој музици која ми увек изазива неконтролисане конвулзије по читавом телу; о својој хавајској кошуљи и чамцу који сам изнајмљивао трагајући за најудаљенијим пећинама; рекао сам још и како ми изгледа да ћу колико сутра све ово заборавити и да ми је већ доста приче јер су ми уста већ сасвим сува и да све што желим јесте ново пиво и ову цигарету коју сам приносио уснама.
Одлично, казала је Марла и додала ми упаљач. Мрак се неприметно спустио и спољња расвета издуживала је сенке распршујући их по Марлином лицу. Брујећи, један мопед пројурио је путем и замало оборио ону девојчицу: тргла се и одскочила уназад, њено је лице потамнело, попримвши боју камења о које се несмотрено спотакла. Истог тренутка се кроз ваздух проломио њен отегнут, завијајући плач, налик стотинама укључених сирена. Једно перфектно вече управо је било окончано.
Да попијемо нешто код тебе? – упитао сам, не марећи за вероватноћу позитивног исхода. Не претеруј, рекла је Марла. Да платимо.
Извадио сам из џепа свежањ изгужваних новчаница и отетурао се до шанка. Конобарица, незграпна бринета са угашеним очима у којима се као отисак у песку видела безнадежна разочараност у живот, погледала ме, као кроз полупане прозоре, неким тугаљивим погледом. Онда је одјурила и пришла девојчици: раскречених ногу, седела је у прашини, читаво њено тело потресао је моћни, незаустављиви плач. Спустио сам онај изгужвани свежањ на шанк, присетивши се како морам замолити Марлу да ме фотографише. Замислио сам свој лице у неком бедекеру и испод кратак текст: О.П. свима препоручује да посете његово Острво.
На тераси, међутим, Марле више није било. Видех само низ празних столица и меснато лишће палми како се њише на поветарцу. Полако сам избио на путељак: конобарица је већ сасвим умирила девојчицу чије се очи, када ме је угледала, шире. Брзо устаје и граби ме за руку. И шта сам друго могао да кажем, осим:
Хајдемо, кћери, време је да пођемо кући.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me