Светосавска химна „Пој, Србе, пој“ далеко је мање позната од „Ускликнимо с љубављу“, а њен аутор је изузетни интелектуалац свог времена Вукашин Радишић (1810-1843). Он је био професор грчког језика у Kрагујевачком лицеју, а дао је велики допринос да већ почетком 19. века Свети Сава постане заштитник и покровитељ свих српских школа.
Рођен у Батајници 1810. године, Вукашин Радишић био је учитељ грчког језика у Земуну. На позив кнеза Милоша, први српски хеленист и неохеленист Радишић је 1836. године дошао у тек основану крагујевачку гимназију да предаје грчки језик и друге предмете у „класи поетике“.
Он је за свој главни предмет, а то је био грчки језик, урадио и први уџбеник ове врсте код Срба. Било је то 1837. године када је написао „Грчку читаоницу за употребленије српске младежи“. Живећи у Kрагујевцу био је активан и у хору који је предводио. Од 1840. године био је секретар српског посланства у Цариграду. Објављивао је песме и преводе са грчког. Након преране смрти супруге и ћерке, болест и туга су сломиле су овог заслужног и данас сасвим заборављеног човека. Преминуо је у 33. години.
О томе како је Свети Сава у периоду од Првог српског устанка па до четрдесетих година 19. века увођен за патрона српске просвете, подробно је писано у нашој публицистици. Према „Новинама Сербским“ стоји да је у Kрагујевачком лицеју 1840. године свечано прослављен Свети Сава као школски патрон, и то захваљујући пре свега професору хеленистике Вукашину Радишићу. Из тог извора, сачуван је следећи опис прославе школског светосавског дана те далеке 1840. године, у којем се недвосмислено види улога професора Радишића у том догађају.
Сви ђаци, лицејци, гимназијалци и остали, праћени својим професорима, међу којима је био и Вукашин Радишић, са заставама, пошли су из школског ‘зданија’ у цркву на Свету литургију. У оквиру Литургије свештенство је обележило и дан Светог Саве, тако што је отпевало три обредне песме које су поју у цркви на светитељев дан: тропар, кондак и величаније Светом Сави. После одстојане службе Божије, школарци су из цркве кренули у свој школски дом, поневши на уснама из храма тропар Светом Сави. У школи је све стало у одређен поредак, чекајући да свештенство изврши Чин малог освећења воде, да босиљком и водом пошкропи све школске просторије и све ђаке; то је симболично означило долазак и улазак Светог Саве у школу, у престоницу Kрагујевац, међу ђаке, будуће носиоце српске просвете. Одмах затим дат је знак професора Вукашина Радишића његовим ђацима-певачима и они су у част Светог Саве отпевали пригодну светосавску песму Пој, Србе, пој, која је свечано и громко ођекнула кроз све просторије Лицеја… Пригодни ручак за око четрдесет угледних људи из престонице, имао је за циљ да они својим новчаним прилозима оснују Школски фонд Светог Саве којим ће се материјално потпомоћи ђаци Лицеја. Ученици су служили око стола, а после ручка се пило и певало, говориле су се здравице. Лицеум је био светљен са дванаест свећа на сваком прозору; у два прозора су стајали видно изложени и осветљени ‘начертани’ лик Светог Саве и ‘грб Kњажества Сербие’. Певале су се поново две пригодне песме Пој, Србе, пој Вукашина Радишића и Сунце с’ рађа Срб-сину Григорија Новаковића; ‘сладкопјеније’ је прекидано узвицима ‘Урра’. Тожество је трајало до два сата после поноћи.
Kако је настајала и како је чувана Радишићева химна „Пој, Србе, пој“
На иницијативу књижевника Јована Ђорђевића, угледни етнографски писац Милојко Веселиновић записао је сећање Алексе Д. Ђурића, крагујевачког ђака у време када је професор Радишић припремао светосавске прославе.
„Kада сам дошао у гимназију 1837. године, Радишић почне пре Божића да пева са ученицима тропар Светог Саве и остале црквене песме које се певају у цркви на дан Светога Саве; и припремао је у школи све што треба за школску прославу 14. јануара идуће, 1838. године. Тада сам чуо први пут да певају ученици песму Светом Сави Пој, Србе, пој! ум на небо води свој; и сви су је ученици у старијим класама, који су појци, већ знали – и речи и глас. Ми нови ступали смо уз њих и од њих учили појати. Радишић је мене одредио да почињем, јер сам имао висок глас. Ето тако сам ја онда био у школи први појац, те сам запамтио и реч и глас светосавске песме. И доцније сам радо и чешће певао ту песму о благим данима“.
Ово је текст химне коју је написао Вукашин Радишић и посветио је првом српском архиепископу Светом Сави.
ПОЈ, СРБЕ, ПОЈ
Пој, Србе, пој!
Ум на небо води твој!
Отуд’ Архипастир Сава
Немањићка света глава
Шаље данас здраву
Роду нашем славу
Пој! – гони с’ мрак
Светал, богат точи с’ зрак
Право Срб’ма на теме,
Да им никну свуда имена.
Срби умом једри,
Срцем чисти, ведри!
Слава Светитељу!
Хвала Учитељу!
Слава Просветитељу
Нашем Покровитељу
Сави Архипастиру
Слава буди по миру! –
***
Наш Српски род
Браће од сад’ диван плод;
Мудрост му с’ доми строје
Српски синци туд’ се роје,
Kупе медно биље,
Светитељ што шиље.
Ој Српски гај
Сушти биће нам рај!
Реке, горе и долине,
Поља, њиве, лузи
Биће среће друзи!
Слава Светитељу!
Хвала Учитељу!
Слава Просветитељу!
Нашем Покровитељу!
Сави Архипастиру
Слава буди по миру!
„Kаленић“ 1/2012
