Уклањање срца је било најчешћи начин давања жртве у посткласичном периоду (од 900. до 1524. године), а Маје су за овакво жртвовање сазнале од Астека из данашње Мексичке долине.
Овај необичан ритуал обично се спроводио у дворишту храма и на врху пирамиде (храма). Жртва би обично остала без одеће и била је обојена у плаво, јер је ова боја симболисала сам чин жртвовања. На глави би носила украс за главу оштрог врха.
Четири особе које су представљале бога Чака поставиле би жртву преко испупченог камена који је гурао груди жртве нагоре. Потом би лице које се у спису бискупа Дијега де Ланде Relación de las cosas de Yucatán назива „наком“ ножем за жртвовање извадило жрвтино срце, а затим га додало га свештенику („ћилану“), који би размазивао крв по слици божанства којем је храм посвећен.
У зависности од тога због чега се и где ритуал изводи, понекад би тело било бачено низ пирамиду, где би свештеникови помоћници одрали кожу жртве – са свих делова текла изузев руку и ногу. „Ћилан“ би након тога понекад скидао са себе рухо припремљено за овај обред и облачио жртвину кожу, а потом изводио ритуални плес којим се слави поновно рађање живота. Није био редак случај да ратници поједу делове тела жртве. Што се тиче преосталих делова тела – руку и ногу, „ћилан“ је носио ове кости жртве као трофеј.
Археолошка истражиања показала су да је овакав начин жртвовања започет још у класичном периоду (од 250. до 900. године).
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nationalgeographic.rs
