Већ две године Георгије се дописивао са неким сасвим младим чланом језуитског реда, Марком, који је био веома заинтересован за зближење са православнима, „из личне духовне потребе Једном, Отац Георгије и његов пријатељ Марко дотакли (су се питања секуларизма у њиховом дописивању. Марко је истакао да ни православне земље није мимоишао црни талас секуларизма, али да овај не продире тако дубоко у Цркву, као што је то случај на Западу. Корен овога зла западне Цркве потиче још из Средњега века, то јест, из доба њеног одвајања од Православног Истока.
Марко је одувек сматрао Православље као једини облик хришћанства који је могао да помири личну слободу са правом побожношћу.
Одбранивши своју тезу, Георгије је кренуо на заморна путовања (кроз многе европске земље: Немачку, Белгију, Холандију, Француску, Аустрију, тражећи одговарајуће запослење.
У Минхену био је срео једног свога земљака Маћара, који се бавио са омладином. Неким својим пријатељима је признао да пред својим младим стадом верника не крије своју дубоку сумњу у постојање живота после гроба. Георгије је већ сумњао у таквог човека, а другога дана почео је пред њим да критикује саме темеље римске Цркве и језуитског реда. И наш неверујући језуит, бранећи Рим, успротивио се Георгију. То је било управо тих дана када је он у Великом Инквизитору Достојевског прочитао о тој злокобној особи, која је празнину од свога неверовања у Бога слободе хтела да испуни строгим црквеним поретком. Отац Георгије беше благодари Богу што му је, у те дане када се спремао да напусти Компанију језуита, био послан један „мали инквизитор“, да би изашла на видело лаж те дисциплиноване установе, и да би он, чистом душом, кренуо путем Божијим, путем слободе.
Георгије је такође писао своме пријатељу Србину, Оцу Антонију Савићу, који му је упутио сажет одговор о дубинској теологији. „Средње стање, драги мој Оче Георгије, не постоји, као што не постоји ни трећи пол. Средњи род постоји само у граматици, то јест у вештачком свету. Трећи род односи се на оно што свети Григорије Палама назива anerastos eros (љубав за љубав ). Реч је о некој врсти чистилишта у коме се нити умире нити васкрсава. Аnerastos eros (љубав без љубави) је ужасна дефиниција али и истинита када су у питању историјски покрети, који су већ у самом свом корену
осуђени на смрт. Историја никада није могла да поднесе такво прелазно стање; вера, било која, може то још мање. Апсолутна коренитост хришћанске вере искључује такву двосмисленост. Нема компромиса између истине и јереси што је основни закон Еванђеља“.
Моје лично убеђење је да је унијатизам аnerastos eros (љубав без љубави)… То је самомучење једне жртве, као што сам велиш, која пати, а да често није свесна правог узрока своје путање, мислећи да је такво стање нешто нормално, међутим обелодањујући уз то унутарњу аномалију и неуравнотеженост тога стања. Ја не верујем у постепено и колективно ослобађање, у садањи поредак ствари. Ето зашто сама чињеница да си напустио језуитско Удружење Христа-Краља и да си у једној унијатској епархији епархији, не решава ништа, бар колико ја познајем тебе и твоја стремљења и убеђења. Живети и исповедати аnerastos eros (љубав без љубави) и у исто време хтети преобразити свој его, то је немогуће“.
Овде постоји само једно истинско решење: коренити и еванђелски salto mortale, са дубоком вером у помоћ Господа. Искреност твојих осећања и твоје душе која не може да подноси лаж и лицемерје, као ни патњу која настаје услед недостатка истинског живота, као што и сам кажеш, једнога дана довешће те до истог закључка, убеђен сам. Нећеш наћи истински живот тамо где га нема, а твоје муке ће се продужите, и ослобођење од њих биће из дана у дан све теже“
„Чему све то? Зашто бежати од онога што ти већ одавно припада? Зашто не пођи тамо где се налази твоје право духовно огњиште и пунота твога бића? Извини, Оче Георгије, за отвореност и искреност мојих речи, али нисам могао а да ти ово не кажем. Није се играти са вечношћу“.
ДОПУНСКО ШКОЛОВАЊЕ КОД СВЕТИХ ОТАЦА
Ово писмо беше она последња кап која је превршила пуну чашу. Чудно је да ту кризу секуларизације имамо и ми остали православни: али !криза на Западу није тек неко иsкушење које долази споља, то је распадање саме Цркве изнутра, поверио је свештенику један млади Румун, студент теологије.
Три године проведене у граду Коману биле су од изузетне користи за Оца Георгија. Ту се Отац Георгије дао на изучавање описа правих теолога по превасходству, наиме, светих Отаца.
У томе манастиру нашао је неке томове из збирке „Извори хришћанства’‘, и остала издања светоотачких дела на грчком и латинском, могла су се наћи у библиотеци старе богословије у Лугану. Тешко би било набројити шта је све научио од појединих Отаца, о евхаристији, на пример, као о „физичко-материјалном леку против
трулежности и смрти, (код светог Иринеја Лионског; о уравнотеженој еклисиологији код Светог Кипријана Картагинског; о греху и искупљењу (Код светог Атанасија Александријског; о 1светом Предању и смислу за тајанство код светог Василија Великог; о правилном учењу о Светој Тројици и о теологији црквених празника код светог Григорија Богослова; о преображењу тела „одеждом“ од многих врлина, код светог Григорија Нисијоког; о слободној сарадњи човека са Богом у благодати, код св. Јована Касијана; о потреби, за проглашење ,догмата“, свеопштег „согласја ‘ светих Отаца, код св. Викентија Леринског; о урођеној доброти човекове природе, код светог
Максима Исповедника; о повезаности иконе са оним кога приказује, као и о поштовању икона, код светог Теодора Студита; о исхођењу Светог Духа једино и само од Оца, код (св. Фотија цариградског; о потреби доживљајне теологије, као и о многим стварима, код св. Симеона Новог Богослова; о разликовању измећу недокучиве суштине Бога и Његових нестворених енергија које прожимају и освећују опет, код св. Григорија Паламе; о животу вечном који клија и почиње да расте још овде на земљи, код Николе Кавасиле. Али не треба забранити исто тако драгоцену корист која се стиче читањем сажетих списа апостолских Отаца, двојице светих Кирила-Јерусалимског и Александријског, — Светог Јована Златоустог, Светог Јована Дамаскина, као и ‘списа светих пустињака, као и св. Исака Сиријанског и Јована Лествичника.
Дела светих Отаца запањују својом актуелношћу, она су нам толико блиска као да су наши савременици.
ПРИЈАТЕЉСТВА КАО ДАР БОЖИЈИ
Може да се уведе саборско (колегијално) управљање Црквом, или не, али целибат треба да се задржи по сваку цену — рекао је неки римски куријалист.
Георгију није било тешко да одговори да на Истоку, свештеници источног обреда у римокатоличкој Цркви, могу да се жене пре рукоположења; да ожењени свештеници, како православни тако и римокатолички, могу да помогну Цркви и искуством стеченим у породичном животу. Они су истински „очеви“ својих парохијана. Целибат није ‘идеал сам по себи, то је негативан појам. А што се тиче реформи II Ватиканског сабора, најважније реформе нису спроведене, јер папа лично и даље има „врховну власт“, па зато римокатоличка Црква још и данас живи као у доба апсолутних монархија.
ДВА ПУТОВАЊА
Пролеће 1971. у Атини.
Отац Антоније Србин био је ту изузетно користан и енергичан водич Георгију .Овај га је с муком следио, јер је он био у стању да га води у четири манастира на четири краја хеленске престонице, у току једног јединог дана. Ипак, једног дана дошло је до несугласице измећу Оца Антонија и Георгија. Овај му је испричао како једна !српска православна породица већ одавно, још пре његовог доласка у Комано, долази редовито на богослужења у унијатски манастир и да се тамо причешћује.
— Али шта ти чиниш од њих? Дајући им римокатоличко причешће, ти их претвараш у римокатолике, рече о. Антоније.
— Признајем да је ситуација апсурдна, али шта сам могао да урадим? Да их отерам као јеретике? Ја их не сматрам таквима, а са друге стране, у том крају, они не би нашли ниједног православног свештеника! Једино код нас могу да нађу црквени живот сличан њиховом предању. Признајем да није добро што их причешћујем, али
не могу да их разуверим: без те цркве у Коману, они би били изгубљени за веру.
Антоније и његов друг остадоше на свом: Георгије није требало да даје папско причешће тој православној породици. Том приликом, унијатски свештеник Георгије се суочио са карактеристичном непопустљивошћу православних монаха, који се не поводе за привидном стварношћу, него имају у виду сасвим нову стварност. Тада је Георгије дошао до закључка да ће његово лично обраћење у будућности решити проблем ових Срба, који су нехотице постали унијати, и то Георгијево обраћење вратиће их у Православље.
Отац Антоније је такође увео Георгија у један кружок младих атинских богослова. У једној просторији служило се вечерње, уз кориштење ручне кадионице на које су Грци били навикли, затим су слушали беседу једног епископа. Беседа, веома добра, није остала без критике.
— Сада, ето, видиш какви смо ми православни, рече Георгију са осмехом Отац Антоније.
Једном другом приликом, Георгије и његов домаћин попели су се на безводну камениту планину, да би обишли Оца Симона, једног „старца“, веома чувеног духовника, који је живео у манастиру на врху те планине. Отац Симон им је рекао да је велики део човечанства залутао, али благодарећи присутности „соли“ (Мат. 5, 13), то јест неколицине праведника, већина човечанства ће се ипак спасти.
— Видиш Отац Симон је већи оптимиста од тебе, рече Отац Антоније.
— Њему је лако да буде оптимиста, јер он није провео као ја, десет година у Риму, одбруси Георгије, што је изазвало грохотан смех код православне публике.
Касније, Отац Антоније одвео је Георгија на празник освећења новог манастира Пентели, где су чинодејствовали два патријарха. Неки архимандрит који је ту узео реч, говорио је пророчанске ствари: Средњи век био је доба римокатолицизма, модерно доба је ера протестантизма, али сада православни треба да одушевљавају историју човечанства
Отац Георгије је посетио и храм светог Нектарија Егинског, па Тинос, и његову богословију, где је умољен да се са неколико речи обрати богословима. Он је користио ту прилику да каже, како га је његово искуство стечено у Мађарској уверило о потреби да Црква буде слободна од свих веза са новцем и политиком.
На Светој Гори, Георгије је срео монахе уравнотежених погледа, али и неколико „либерала“ као и тврдих „зилота“.
Један игуман, који је говорио француски, повери му ово: — Патријарх Атинагора има извесне православне црте. Али он чини недопустиве ствари на екуменском плану, и због тога смо престали да га помињемо на литургији. На тај начин Црква реагује
против једног ,,јеретизујућег“ патријарха. Атинагорин став извире из неког сентиментализма, а сентиментализам је ствар површна и пролазна.
У лето 1972., Отац Георгије Попп почео је да се интересује за могућност ступања у православну Цркву. Он !се тада сетио јеромонаха Кирила Драгомировића, кога је упознао у Риму, и написао му је писмо. Отац Кирило је био један од најисправнијих теолога православних и најревноснији присталица ствари Цркве, кога је Георгије
икада познавао. Он је са великим жаром прионуо на тај посао, чинећи све што је могао за оца Георгија. Убђћен у исправност овог прелаза, он се заузео да Георгија прими један православни епископ. Уз то му је дао неку врсту теолошке припреме за прелаз у Православље. Затим је нашао један манастир за њега, где је овај могао да у миру размишља о овом свом великом кораку.
Убрзо после тога, Георгије је посетио православног епископа. Отац Кирило му је уступио овоју собу, док се сам задовољио једном мрачном заједничком спаваоницом. Георгије није ни покушао да се успротиви, знајући да би то ионако било узалудно. Пре свога одласка из Комана, написао је дугачко писмо својим пријатељима, у коме је
измећу осталог рекао:
„Вера која даје смисао хришћанском животу, може се наћи једино на тешком путу честитости и веродостојности… У ствари, ми треба да будемо истоветни са дубином своје личности, јер у дубини нашег бића ми смо лик Божији, и само из дубине нашега срца извире онај преображени „ерос“ који нас приволи Богу. Током дугог низа година, несвесно и снажно ме је привлачило нешто ка тој реалности која и у својој човечанској природи носи у себи нешто божанско, а то се зове Православље. Православна Црква у суштини одговара нашим најдубљим потребама нашој жећи за животом, јер она озбиљно верује у васкрсење, које већ овде на земљи доживљава, —
нашој жећи за слободом, јер она је персоналистичка и стоји за саборски плурализам, јер је њој туђа „кастрација’ душе. Разнежен сећам се данас дугог пређеног пута, Којим ме је водио Божији Промисао и довео до ових јасних истина. Захваљујући православном приступу, ове више и више успевам да ујединим полете срца (са неоспорним продорима разума, у једну синтезу живе теологије што је данас,
нажалост, тако ретко. Једна интелектуалка, која се пред саму своју смрт обратила у Православље, поверила ми је у своме последњем писму: „Срећна сам што сам постала православна. Нашла сам велики мир. Такав мир желим самој себи, а такође и целом свету“.
И тако, Георгије је обавестио своје пријатеље о своме наступајућем прелазу у Православну Цркву. Крајем августа месеца, стигао је са малим кофером у манастир који му је Отац Кирило одредио. Налазио се у цркви за време служења бденија пред празник Успенија Богоматере, када му је предато препоручено писмо. Био је то одговор несрећног унијатског бискупа под чијом јурисдикцијом се налазио Георгије у току последњих година. Писмо је написао непријатним тоном и патило је од унутрашње противречности. Са једне стране тврдио је да унијатски бискупи источног обреда уживају сада наводно потпуну аутономију а са друге стране, постављао је питање да ли је Георгије обавестио о својој одлуци надлежни (суд у Римској курији, Источну Конгрегацију. Под нелагодним утиском овога писма, Георгије је напустио храм да би мало прошетао по селу. При повратку, пред улазним вратима цркве, он угледа змију којој су управо одсекли главу. Зло је побеђено, Георгије је могао да се врати у цркву.
2. септембра 1972. када му је било четрдесет година, Георгије се појавио пред својим православним епископом, и почео дрхтавом руком да чита молбу за пријем у Православље.
На сам дан његовог ступања у Православље, нека православна дама га је упозорила да ће он „видети да православни нису бољи од римокатолика“. То је, можда, истина. Можда управо зато што су они примили талант истине, а нису га умножили (Мат. 25, 14—30). И зато ће православни, више него католици, бити осуђени на Страшном суду. Због њиховог национализма, јаловог формализма и многих других разлога, православни могу да буду осуђени пред лицем Божијим. Али зар је могуће да они тада буду осуђени упркос благодати коју су примили као чланови православне Цркве, док би католици и остали били спасени упркос чињеници што јој нису могли припадати?…
Неки су сматрали да је ово ступање оца Георгија у Православну Цркву било више „прелазак’ него преобраћење. Због тога је морао у више махова да „удара песницом о сто“, доказујући супротно. Две године после његовог ступања у Православље — био је пострижен у први степен монаштва, поставши „расофорни“ јеромонах. Могло би се још много тога писати о годинама мога увођења у Православље, али речи јеромонаха Кирила Драгомировића најбоље изражавају ово моје откриће живе вере усред невоља овога света, о којој Православље смерно сведочи. Овај Божји човек написао је Георгију као одговор на његову молбу да буде примљен у Православље:
„Крст Православља није лак, али он доноси радост спасења“.
Јеромонах Гаврило Патачи
Крај
теолошкипогледи
