Отац Георгије је прешао у веру док се бавио истраживањем у сфери нуклеарне технологије и постао свештеник након сукоба са људима из света криминала. Начелник је деканата парохија Шкотске, Северне Ирске и острва Ман Епархије сурошке. Има докторат из филозофије и из техничких наука; магистрирао је теологију и члан је Савеза руских писаца.
— Рођени сте у Совјетском Савезу, стекли сте одлично техничко образовање, а почетком 1990-их основали сте своју компанију. Како сте прешли у веру? Да ли је ово благо пажљиво чувано и наслеђивано у вашој породици у совјетско време или се догодило нешто што вас је усмерило на духовни пут?
—Завршио сам Московски инжењерско-физички институт, похађао постдипломске студије и одбранио докторску тезу. Био је посвећен управљању нуклеарним реактором. Зато се појавила моја књига Атомски пастор.
Дакле, у процесу писања о контроли поља ослобађања енергије нуклеарног реактора каналног типа, проводећи сате сам са својим рукописом у канцеларији првог одељења, обратио сам се Богу. С једне стране, то је био интелектуални пут; с друге стране, моје срце је дало духовни импулс. Тада сам се крстио и примио прво причешће. Било је то у цркви Казанске иконе Богородице у Коломенском, Москва. Тек много година касније одлучио сам да постанем свештеник и уписао се на Православни универзитет Светог Тихона. Мој ум и срце у синергији су донели овај плод: постао сам православни хришћанин.
Уверен сам да је Божија воља била да постанем православац, а у будућности и свештеник. Нисам могао да уочим други пут за себе. Физичар изненада одлучује да постане православни хришћанин. Све своје унутрашње дијалоге о овом избору покушао сам да искажем у роману Атомски пастор.
— Многи људи ће желети да прочитају књигу након нашег разговора. Али ако бисте покушали изразите суштину тих унутрашњих дијалога, који је за вас био кључни моменат?
—Дијалози које дајем у роману одражавају моје личне дијалоге и размишљања о путу ка Богу. Замислите особу која је свој живот посветила математици, извођењу сложених формула…
Тих дана сам осећао да је вера најважнија ствар у животима људи, јер она организује и гради наше животе. Мислио сам да ћу погрешити ако се не бавим овим изблиза. Мој живот би био неиспуњен!
Али вера је доказ ствари које се не виде (Јевр. 11:1). То сам научио касније када сам читао посланице. У совјетско доба, вера је била повезана са нечим застарелим: старим женама у марамама које су само изазивале сажаљење. За одраслу особу која се бави науком не би могла постојати помисао на веру у Бога којег нико никада није видео. Ово питање је постало акутно, посебно у вези са оним што сам радио. Главни лик мог романа бавио се нуклеарном технологијом. Нисам био проналазач као он (његова формула је довела до стварања нове врсте оружја). Али оно што је важно је да је тренутак свести дошао и за мој лик и за мене: како то да сам уложио сву своју енергију у прављење смртоносног оружја?
—Али како би Русија могла без оружја?
— Наравно! Логично, ово је апсолутно тачно и разумљиво. Али у мом уму вера у Бога је била неспојива са овим пољем. И у мом роману лик замишља апокалиптичне сцене: уништени мегалополиси прекривени нуклеарном прашином, умируће животиње и људи осуђени на пропаст; без заклона, без сврхе, без живота. Они нису само умирали, већ су остајали у окружењу које је после размене нуклеарних удара изгубило смисао.
Многе моје колеге су остале у нуклеарној индустрији, а ја сам отишао. Али, то не изазива ни најмању замерку са моје стране. За мене су вера у Бога и учешће у производњи оружја за масовно уништење били неспојиви. То је истинито и искрено, а мој углавном аутобиографски роман и говори о томе. На пример, однос у роману између сина и његовог оца, официра, који збуњено пита: „Како можеш да мењаш сва своја достигнућа, каријеру и будућност за неку несхватљиву веру?“ Нешто слично се десило и у мом животу.
—Да ли сте имали апокалиптичне визије попут оних главног јунака?
— У ствари – јесам. Прозори мог стана у Москви гледали су на фабрику за производњу возила ЗИЛ. Мислио сам да, ако дође до нуклеарног напада, прво ће бити погођен тај стратешки објекат. Имао сам следећу визију из снова: пробудио сам се у рано летње јутро, отишао до свог стола преко пута прозора, сео и погледао кроз прозор. Видео сам, као у успореном снимку, облак печурке како се полако диже и расте. Гледао сам то као да је слика која нема никакве везе са мном. Одједном ми је ум продрла мисао: „Зашто? Све је ово стварно – могу то да видим!“ У роману је визија главног јунака изражена у складу са оним што сам доживео у животу. Ово је било пре мог крштења — јасна слика.
— Обративши се у веру размишљањем о нуклеарној апокалипси, крстио си се и постао хришћанин. Па, могао си и да идеш само недељом у цркву, али си постао црквењак.
—У почетку сам био „недељни хришћанин“: присуствовао сам службама, молио се, исповедао се, причешћивао. Имао сам неке пројекте везане за развој софтвера за нуклеарну индустрију. Али сам дошао до закључака да је потребно донети одлуку. А било је околности које су ме нагнале на идеју да учим и постанем свештеник. Отишао сам у цркву и рекао: „Дозволите ми да будем од помоћи.“ И постао сам старешина новоосноване парохије у Тверској улици у центру Москве.
У тој цркви је било много тужби о којима је требало повести рачуна. Године 1993. Јељцин је издао указ о враћању црквених објеката Московској патријаршији, али након указа није уследила никаква акција. Многе црквене зграде у Москви биле су окупиране од стране разних организација, које су морале бити исељене. Апеловали смо на Врховни суд у нашој борби да зграда буде уступљена Руској православној цркви. Био је то мој црквени рад, након чега сам поднео документа за хиротонију тадашњем архиепископу истарском Арсенију, нашем викарном епископу у Москви. Као црквењак наставио сам да радим у Газетној улици, а рукоположен сам у цркви коју сам похађао као чтец — подворју Православне цркве Америке (ОЦА) у улици Бољшаја Ординка. По благослову упокојеног протојереја Данила Губјака рукоположен сам за ђакона и служио сам четири године. Тада сам постао свештеник и послат сам да служим у Даблину. Почео сам оснивањем парохија у Ирској — у Даблину, Корку, Лимерику, Голвеју, Белфасту, Вотерфорду и Страдбалију. Појавиле су се нове парохије, хиротонисани су нови клирици. Већина њих су моји бивши ученици. Сви су дошли из даблинске парохије у којој сам служио скоро девет година. Радио сам у ДЕЦР-у у Москви. Затим сам указом Патријарха Кирила послат у Шкотску да успоставим овај парохијски деканат. Имали смо четири хиротоније: једног ђакона и три свештеника. За парохије у иностранству то је био напредак.
—Поменули сте неке тешке околности које су вас навеле да уроните у црквени живот.
— То су биле луде деведесете. Имао сам свој бизнис и био сам суочен са неким спољним претњама које су ме одвратиле од идеје да се бавим бизнисом. Постојала је озбиљна опасност по мој живот. Видим Божју интервенцију у овој причи. Схватио сам да више не могу тако да живим, остајући „недељни хришћанин“, настављајући свој световни рад. Ти догађаји су били као прави хорор филм.
Мој посао је био одређене врсте и интензитета. Две криминалне групе су га делиле, иако у њему нису учествовале. Позван сам у расправу између њих као „оптужени“. Настао је спор између тих „структура“, а ја као власник и управник требало је да одлучим са којом ћу. Питање је било решено, али су од мене очекивали одговоре. И кренуо сам на тај проклети састанак, али сам упао у саобраћајну гужву. Стајао сам сат или сат и по. Састанак је већ почео, а не знам ни шта су одлучили, јер је то био крај мог односа са њима.
— Док говоримо о 1990-им, окренимо се најживљим успоменама на црквени живот у Русији у доба препорода Цркве.
— То је, наравно, била 1000. годишњица крштења Руса 1988. године, тада се догодио огроман прилив људи који су желели да се крсте. По сто људи би се крстило одједном! 1994–1995 је период дубљег разумевања, али тада почиње и извесно одливање из Цркве и захлађење народног жара. Али, цркве су се обнављале.
Сећам се како смо поново заузели цркву у центру Москве. Кренули смо од њеног подрума. Дошли су криминалци који су намеравали да тамо отворе ноћни клуб. Имао сам „задовољство“ да видим ту „браћу“ и да разговарам са њима. Али они су нестали сами од себе. Противљење је било и Савеза руских композитора који је имао зграду у комшилуку. На крају смо добили потврду владе да је зграда уступљена црквеној општини. Ово је био можда најупечатљивији догађај — успели смо да повратимо цркву.
Сећам се и одласка у манастир Оптину, где сам се срео са старцем Илијом (Ноздрином). Лично сам добио његов благослов за своју свештеничку службу. У то време није све било лако. Ни у Москви нису сви успели да постану свештеници. Ваше образовање није гарантовало ваше рукоположење.
— Зашто сте послати да служите у Ирској?
— По препоруци оца Илариона (Алфејева), сада митрополита волоколамског. Он ме је духовно водио тих дана и наставља то чинити до данас. Он ме је упознао са митрополитом Кирилом (садашњим патријархом) после њиховог путовања у Енглеску, док је још био жив владика Антоније Сурошки. Затим су отишли у Ирску и одлучили да је потребно тамо покренути православну мисију. Пошто сам добро владао енглеским језиком и имао добро образовање, а они су ме добро познавали, одлучили су да ме пошаљу. У томе сам видео Божију Промисао и радо сам пристао.
—Данас сте декан парохија Шкотске и Северне Ирске Епархије сурошке. Шта вас је као руског свештеника највише изненадило? Шта вам је остало у глави или је био прави културни шок?
—Шкотска се веома разликује од Ирске по језику и начину живота. И тамо су људи другачији. Шкоти су деца планина. Ирци су католици, а Шкоти презвитеријанци. Ако се англиканство појавило као протест против папства, презвитеријанство је било протест против англиканаца. Протест до протеста, такорећи. Већ сам раније служио у Ирској, а на северном делу острва ми је све било веома познато. Тамо су ме буквално дочекали раширених руку и свуда су ме позвали. Али у Шкотској је било тешко успоставити добре односе са људима. Били смо добродошли, али ретко игде позивани — то показује менталитет.
Али, ја волим Шкотску. То је земља задивљујуће лепоте. И људи се постепено отварају према вама, укључујући и наше парохијане који су се венчали са Шкотланђанкама. Занимљиво је да у Шкотској има више мешовитих бракова (што је типично за парохије руске дијаспоре).
—Да ли је шкотски муж икада постао православац преко своје православне жене? Испричајте нам једну од ваших најупечатљивијих прича.
—Одговарам са радошћу и поносом: Да, десило се и то више пута! Најупечатљивија прича: он је Шкот, а она Рускиња. Она је емигрирала, удала се, а ја сам их венчао у цркви. Али, прво сам га крстио. Човек је ову одлуку донео свесно. Имао сам разговоре са њим, катехизирао га, а његова жена ми је била помоћница. Прелепа породица! И ова прича ме је обрадовала. Чврсто су се уклопили у парохијски живот заједно са својом децом. Она има ћерку, а он сина из претходних бракова. А њихов рођени син је рођен у Шкотској. Нећу давати њихова имена, али прича је сјајна!
Знате ли шта ме је погодило? Он је дубоко ушао у суштину онога што ми називамо православљем. То није било формално крштење пре венчања. Рекао сам им: „Могу да вас венчам јер је једно од вас православац, а друго протестант — канони то дозвољавају“. Али, он је сам желео да пређе у православље.
Било је и других случајева. А ту су и нови који ме чекају. Вратићу се тамо када поново буде могуће да тамо служим. Следећи су они који желе да се венчају у Шкотској и Северној Ирској. Тај процес је у току! Врло је важно. Људи су везани љубављу, а она је изнад наших конфесионалних разлика. Овде видимо да су одлуке направљене на основу чињенице да се људи воле. Он или она су спремни да прате особу коју воле.
У том смислу испада да је Православље јаче од других традиција! Не покушавамо никога да придобијемо – људи сами желе да пригрле нашу веру. Али они решавају проблем у корист православља (а не католицизма или протестантизма) и из љубави. Ово је изузетно сведочанство за нас. И имао сам срећу да видим такве доказе и у Шкотској и у Северној Ирској.
— Заиста је инспиративно. Али да се вратимо на парохије. Колико парохија данас има у деканату?
— Шкотска: Глазгов, Единбург, Абердин и Данди. Северна Ирска: Белфаст, Њури и парохија у Дагласу — главном граду острва Ман.
— Седам парохија раштрканих на пристојној удаљености једна од друге представља озбиљан терет. Како успевате да стигнете до сваког на време?
— Авионом, аутомобилом. Сада је лакше, јер имам помоћнике. Али на почетку сам био сам. Устајао сам у два или пола три ујутру, седао за волан и долазио у шест да бих почео Литургију у седам — а било је радним данима. Тако је било у Глазгову и Единбургу са сат времена вожње између њих. А последњих година сам путовао авионом. Не знам да ли још неки свештеник путује на литургију авионом.
— Ви сте први свештеник кога сам срео који је то учинио.
— Устанем ујутру, одем на аеродром, уђем у авион, стигнем, онда ме покупе, доведу у цркву и одслужим Литургију. А онда ме опет одведу на аеродром, ја седнем у авион, прелетим Ирско море и вратим се кући. Ово је моја рутина.
—Са брода на бал.1
— Из авиона на бал! Када то радите, не примећујете ишта необично у вези са тим. Није страшно ући у авион и летети на Литургију. Устанем у три, па улазим у аутобус, аеродром, чекирање, авион, поново аеродром, а у осам сам већ у цркви и почињем да служим. Поподне летим назад. И то радим сваке недеље….
1 Чувени цитат из романа у стиховима, Евгеније Оњегин, Александра Пушкина
ИЗВОР: https://orthochristian.com/140304.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 01.04.2022.
