У име Оца и Сина и Светога Духа.

Бог је један. Амин.

Данашња посланица из трећег поглавља Посланице Светог Павла Колошанима почиње уверавањем да „ А кад се јави Христос, живот ваш, онда ћете се и ви с њиме јавити у слави.“.

Дакле, ова посланица почиње Другим доласком Христовим.

Претходни стихови нас подстичу, а ја цитирам: „ Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи. Јер умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу. “, закључио је Свети апостол Павле.

Важно је разумети у ком смислу смо „умрли“ док смо још живи на земљи. За шта смо умрли?

У овој посланици свети Павле даје јасан одговор шта треба да умре у нама. Он пише и цитирам: „ Поморите дакле уде своје који су на земљи: курварство, нечистоту, сласт, злу жељу и лакомство, које је идолопоклонство; За које иде гнев Божији на синове противљења; У којима и ви негда хођасте кад живљасте међу њима. А сад одбаците и ви то све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих. Не лажите један на другога; свуците старога човека с делима његовим, И обуците новога, који се обнавља за познање, по обличју онога који га је саздао: Погубите, дакле, оно што је земаљско у вама: блуд, нечистоту, страст, злу жељу и похлепу, што је идолопоклонство“, закључио је свети Павле.

Та последња смрт коју је забележио свети Павле је посебно упадљива — похлепа — то јест, жеља за оним што неко други има, жеља за оним што ми видимо као њихов успех или начин на који живе. Свети Павле иде толико далеко да каже да је похлепа идолопоклонство – то јест, обожавање идола уместо правог Бога. Па како да научимо како да обожавамо правог Бога?

Свети Августин нам нуди пут ка обожавању правог Бога.

Он проповеда и цитирам: „Које су лажи које тражите? Одмах ћу ти рећи. Сви желите да будете срећни. Али шта је то што чини живот човека срећним? Само Истина, која свему другом даје реалност, може дати срећу. Сама истина чини људе благословеним. Христос је сишао и узео твоје лоше. Обећао нам је живот, али оно шта је учинио још невероватније – откупио нас је унапред смрћу својом. Као да каже: „Позивам те у свој живот где нико не умире, где је живот истинска срећа. Ту, ту вас позивам, у пределе анђела, на пријатељство Оца и Духа Светога, на вечну вечеру, да ми будете браћа и сестре, да будете једном речју ја . Зовем те у мој живот. Дакле, сада, док живимо у овом пропадљивом телу, променом навика умримо са Христом, да љубављу вечно живимо са Христом. Срећан, благословен живот добићемо када дођемо Христу који је већ дошао нама и када почнемо да постојимо са Оним који је умро за нас“, закључио је Свети Августин.

Кључ за умирање у овом свету је у речима светог Августина: „Променом навика да умремо са Христом.“

Као што Свети Августин истиче у другој проповеди; и цитирам: „Духовно рођење почиње променом земаљског и световног живота“, подвлачи Свети Августин. Другим речима, свако од нас почиње тамо где је.

Живот је сада; ипак, можемо видети и наш циљ — јединство са Христом на земљи и на небу.

Свети Августин прати светог Павла у Ефесцима, поглавље 4, стихови од 22 до 25, подстичући нас и цитирам: „Одбаците своју стару природу која припада вашем пређашњем начину животу и будите обновљени у духу умова ваших, и обуците се у нову природу, ону створену од Бога у правди и светости истине. Зато, одбацујући лаж, нека свако од нас говори истину ближњему, јер смо удови једни другима“, закључио је свети Павле.

Дакле, ова промена навика – губљење сопствених лоших навика и обнављање наших умова у Христу – није усамљеничка потрага.

Сви смо ми, по фрази Светог Павла, „удови једни другима“.

Другим речима, помажемо и подржавамо једни друге. Међутим, имајте на уму да је то могуће само ако „говоримо истину“ једни с другима.

Добро је да свом исповеднику и најближим пријатељима тачно кажемо које су наше најгоре навике и како покушавамо да те навике променимо. Можемо научити да верујемо и помажемо једни другима. Можемо научити да умремо са Христом и тако задобијемо нови живот.

Међутим, парабола у данашњем Јеванђељу из 14. поглавља Светог Луке, стихови од 14 до 24, даје нам снажно упозорење. Ми смо међу људима који су позвани на велику гозбу да буду „благословени“ и да „једу хлеб у Царству Божијем“.

Ако смислимо изговоре, Господ Исус Христос неће уклонити нашу слободну вољу. Он ће једноставно рећи: „Кажем вам, нико од оних који су били позвани на моју гозбу и одлучили да не дођу, неће моје хране јести.“

Другим речима, ако не растемо као личности и као хришћани, тражећи Истину у себи и другима, платићемо велику цену у нашим животима овде и сада и у каснијим судовима.

Молитва светитеља, владике Николаја Велимировића, нуди одговарајући закључак ове беседе.

Свети Николај је писао у Молитвама крај језера и цитирам: „Подсећам се на све благослове које си ми дао за живота, мој непогрешиви сапутниче Господе, и приносим Ти дар заузврат од себе . Не приносим Ти целог себе, јер нисам сасвим достојан да горим на Твом пречистом жртвеном олтару. Не могу принети на жртву Теби Бесмртном оно што је намењено смрти и кварењу. Нудим Ти само оно што је израсло у мени под Твојом светлошћу, што је спасено у мени Твојом Речју. Када хорови анђела почну да певају око престола Твога, када трубе арханђела почну да трубе, када мученици Твоји почну да плачу од радости и свети Твоји почну да јецају своје молитве за спас Цркве на земљи, не презри жртву мојих речи, Господе Боже мој. Молим Ти се и клањам Ти се, сада и у све време, и у све векове. Амин

 

 

О аутору

Отац Емануел Кан је свештеник парохије Светог Аидана у Манчестеру Антиохијске Патријаршије за британска острва и Ирску.

 

 

ИЗВОР: https://www.ancientfaith.com/podcasts/voicefromisles/new_life_in_christ#transcript

 

ПРЕВОД: Давор Сантрач

ОБЈАВЉЕНО: 07.02.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име