Да ли постоји веза између новопредстављене гностичке урне из Виминацијума и недавно откривених гностичких Јахве-Ваал златних листића пронађених на истој локацији? Које су биле карактеристике гностичке заједнице Виминацијума и да ли је повезивање Јахвеа и Ваала у Виминацијуму толико хетеродоксно како се може учинити на први поглед?
Управа археолошког налазишта Виминацијума најавила је да же ускоро представити своје закључке у вези урне старе готово 18.в. пронађене на овом археолошком локалитету. Према најавама, урна ће бити представљена као потврда да је у древној римској престоници на подручју србије живела гностичка заједница синкретистичког типа.
Гностичка урна и синкретистички симболи
– Ковчежић с тајанственим симболима ћемо у великој монографији Виминацијума, која ускоро излази из штампе, храбро представити као урну гностика – каже професор др Миомир Кораћ, директор Археолошког института и челник Научног пројекта Виминацијум. – Храброст је у томе да смо спремни на оспоравања, али је и то боље него да прећутимо јединствени проналазак. Не знамо ко су били ти блискоисточни мистици и како су стигли у Виминацијум, али доказ да су живели овде су и урна и прстенови с гностичким симболима које смо пронашли у другим гробницама. Они су, такође, светска реткост.
– У урни је било много несагорелих костију, што је неуобичајено, јер после кремације остаје само прах – каже др Костић. – У њој је био и новчић из прве половине 3. века, искован у малоазијској Никеји, који нам је омогућио датовање сахране. У ствари, само то је било сигурно у вези с урном.
– Они који су похранили кости у урну желели су да нагласе покојникову интелектуалну и менталну припадност – објашњава др Кораћ. – Оловни саркофаг указивао је на његов изузетан статус, можда учитеља или предводника заједнице. Зракасти украси на урни имају недвосмислену зодијачку структуру. Рељеф на поклопцу је посебно интересантан.
Ромбоидна структура, пресечена по средини стрелицом, изгледа као представа помирења два света: људског, са линеарним схватањем времена, у коме је покојник живео и космичког бескраја у који одлази. То нас је асоцирало на учења древних гностика о божанској природи човека која се враћа Богу кроз концентричне сфере васионе. Њихова космологија је била невероватна, некако су наслутили постојање планетарних и звезданих система и описали их. Чак и њихова прича о праизвору космоса подсећа на научну теорију „великог праска“.
Ово откриће је епохално само по себи, али можда прави значај може да се тек наслути уколико се повеже са не мање значајним открићем на истом локалитету. Наиме, пре не откриће затних и сребрених плочица писаних са једне стране грчким алфабетом, а са друге за сада не препознатљивим језиком, на којима су се нашла имена древнооријенталних богова и демона.
Златне и сребрене клетва-плачице
Тајанствене поруке моћним божанствима угребане на ламелама, комадима финог, танког сребрног и златног лима, које су сахрањене с покојницима из Виминацијума у специјалним капсулама, открили су археолози ископавајући римску некрополу. Откриће је затекло и археологе и филологе јер такви налази још нису виђени на територији коју је покривао антички Рим, од Азије до Британије.
– Порука на сребрном свитку исписана је искључиво симболима и потпуна је загонетка – каже проф. др Миомир Кораћ, директор Археолошког института САНУ и руководилац пројекта Виминацијум. – Друга порука је записана грчким алфабетом, али не на грчком језику, већ на неком необичном блискоисточном. На њој су филолози засада препознали само имена неких блискоисточних богова и демона који се призивају да помогну оном ко носи амулет.
Стручњаци успели да прочитају имена божанстава и демона, али уместо да то пружи одговоре само је наметнуло нова питања јер се у тексту молитава (или клетви) спомињу конкуренска божанства, Јахве и Ваал. Истовремено обраћање овим божанствима је незабележено. Поред њих, у тексту су препозната имена моћних божанстава или демона, зависно од тумачења: Тхобарабау, Сенесеилам, Сесенгенфарангес. Да све буде компликованије, у делу гробља где су ламеле пронађене сахрањивани су у великом броју рани хришћани, можда припадници неке од ранохришћанских секти гностичко-синкретистичког типа.
Две плочице од златног и сребреног лима налик су онима какве сусрећемо у старој Грчкој још у 5.в.пре Хр. и какве су се у употреби одржале сво до 4.в.хр.ере на територији Римског царства. Ипак, виминацијумске плочице су јединстве зато што је текст у потпуности састављен од различитих симбола, без иједног дела написаног на неком од разумљивих античких језика, што је крајње неуобичајено. Наиме, на досад пронађеним плочицама, уз симболе је увек постојао и текст на грчком или латинском који објашњава шта се тражи од оностраних сила.
Поруке боговима и демонима у античком свету писане су на различитим подлогама, у зависности од намене писма и примаоца. Стручњаци истичу да су плочице од олова биле су медиј за обраћање подземним божанствима или демонима с различитим молбама, најчешће са захтевом да се ангажују на испуњењу клетви или враџбина.Узевши у обзир избор метала, злата и сребра, који су коришћени у случају виминацијумских ламела, може се закључити да су поруке на њима упућене позитивним, доброћудним божанствима.
Да ли су Јахве и Ваал били потпуно неспојиви?
Да би се одговорило на оов питање потребно је разумети природу и развој библијског монотеизма. Бог Отаца (Авраама, Исаака и Јакова) био је Један, али још увек не и Једини, Бог. У питању је је прелазни облик од хенотеизма (поштовања врховног божанства) према монолатрији која је подразумевала поштовање једног божанства, али без негирања постојања других божанстава. Чак и у Декалогу, постоји заповест „немој имати других богова, нити им се клањати или служити“, дакле, забрањује се поклоњење другим божанствима, али се не негира њихово постојање.
Штавише, у ранијем периоду, периоду праотаца Израила, Авраам Исаак и Јаков проходе подручјем Плодног полумесеца на којем се сусрећу са народима и појединцима који поштују божанства различитих имена: Ел Елион (Бог Свевишњи), Ел Олам (Бог Вечни), Ел Шадај (Бог Свемогући), Ел Рои (Бог Свевидећи)… Праоци Израила не само да не одбацују ова божанства већ и учествују у култу са њиховим поклоницима редовно истичући да су божанства која се поштују у Ханану заправо аспекти Једног Бога који се њима објавио – Јахвеа.
Вековима доцније, када су Израилци као освајачка група племена после знаменитог изласка из Египта ушли у Ханан и населили се међу народима који су тамо већ вековима егзистзирали ситуација је била знатно другачија. Већина богова позната из времена праотаца Израила устукнула је пред млађим божанством Ваалом (чије име значи муж, господар). У питању је умируће-васкрсавајуће божанство плодности слично египатском Озирису, вавилонском Тамузију, грчком Дионису… То је божанство које је обезбеђивало плодност земље, а са његовим култом је била повезана сакрална проституција, веома примамљива новопридошлим израилским племенима која су истовремено била привучена сензуалношћу хананског култа и скландализована његовим крвавим последицама, великим бројем деце принесене на жртву (вероватно баш оне деце која су се родила као последца односа повезаних са сакралном проституцијом).
Лик бога Ваала
Вероватно управо у томе треба тражити корен антагонизма јахвистичке религије Израилаца у односу према валовитој религији Хананаца. Заповести Мојсејевог закона често забрањују приношење деце Молоху (једно од хананских божанстава слично Ваалу, чије име такође значи господар тј. краљ) или провођење деце кроз ватру исл.
Статуа бога Молоха коме су приношене људске жртве
Други узрок антагонизма треба тражити у искључивости религије која се од почетног хенотезима (коме је можда, па чак и вероватно претходио неки облик прото-монотеизма), преко монолатрије равзија у чврст монотеизам, који не само да забрањује поклоњење другим боговима, већ и одбацује (негира) њихово постојање.
Јахве је Бог љубоморни (ревнитељ) који не пристаје на половичну верност и захтева искључиву посвећеност. Док су били номадско-ратничка скупина племена, такав Бог је био управо оно што је било потребно израилском народу, Бог Космички Пастир који свој народ води на зелену пашу Обећане земље, али и Бог ратник који ће свом народу омогућити да се у тој земљи насели и одржи.
По насељавању у земљи, Израилцима је потребан не Бог пастир који ће их негде водити, нити ратник који ће им обезбеђивати победе у освајањима, већ Бог који ће одржавати и умножавати плодност земље коју им је даровао. Да ли је то Јахве или Ваал? Управо то питање уздигао је знаменити пророк Илија изазивајући Ваалове пророке и позивајући Израилце да се одлуче:
„Ако је Ваал Бог идите за њим, ако ли је Јахве Бог идите за њим.“
Иако ово или-или богословље је оставило најјачи утисак међу читатељима Библије и, уопштено, најснажнији утицај у историји религије јеврејског народа, треба имати на уму да је Библија вишегласна симфонија. Тако да ми у пророчким списима можемо да препознамо и неке друге нијансе. То су нијансе у којима је и даље приметно да се Ваал препознаје као лажно божанство (и нарочито осуђује култ сакралне приституције и последично жртвоприношење деце), али се истовремено показује способност да се у наталоженим политеистичким извитоперењима (а пророци су на поменуте појаве несумњиво тако посматрали) препозна сакривено и угушено семе истинске религиозности. Ти пророци истичу да Ваал као засебно божанство је супростављен Јахвеу и да Ваал није Јахве (нити то може да буде), међутим, у исто време Јахве се представља као божанство које даје све благослове које је у хананској религији давао Ваал, само што заузврат не тражи жртвовање људи. Условно речено Ваал није Јахве, али Јахве јесте Ваал (у смислу муж свог народа, и Господар природе).
Да ли су гностици Виминацијума били на трагу оваквог разумевања хришћанства и јудаизма као његовог старијег брата?
Златни и сребрени листићи, као и новопредстављена урна можда говоре у прилог тога, предма је немогуће изнети поуздани закључак. Сигурно је само да ови налази сведеоче да је гностичко учење, које се током првих векова хр.ере преплитало са хрићанством пре свега у обалстима Египта, Сирије и Палестине, досегло наша подручја што подврђује да су она била у снажнијим културолошким и религијским везама са светом древног Оријента од остатка Европе.
Научници су дуго истраживали коме је овај уникатни оловни ковчежић, украшен тајанственим симболима, припадао, јер нису имали са чиме да га упореде.
Урна је пронађена на некрополи између типичних римских гробова, у минијатурној конструкцији од опека. Када су је археолози отворили, указала се оловна кутија са рељефним ромбоидом на поклопцу кроз чију осу пролази стрела. Стране урне су биле украшене осмокраким стреластим звездама и палмом, дрветом живота. Научници нису видели ништа слично до тада. Археолози су дуго покушавали да пронађу неки сличан налаз у литератури, али узалуд. Затим су се усредсредили на дешифровање симбола којима је урна украшена.
Гностици оставили врло мало материјалних трагова, јер су били идеалисти и индивидуалисти који су веровали да је познање Бога могуће само просветљенима посредством гнозе (тајног знања), а не оппште вере и црквених обреда. На њих је велики утицај имала Платонова филозофија. Са ознаничењем правоверног хришћанства гностици су потиснути не остављајући много трагова. Неки од малобројних, ипак, откривени су управо у Виминацијуму.
Јован Благојевић
