Јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему.

Еф.2 14-16

Супротно ономе што већина људи данас верује, ми људи у себи имамо одређену склоност.

Ову склоност нам је дао Христос када је створио свет и нас људе.

Било би добро да разумемо да морамо да решимо велики проблем: постоји ли Бог за нас?

Ако је одговор позитиван, онда се намеће још једно питање: шта да радимо са слободом која нам је дата да активирамо његово подобије у себи и учинимо га ликом?

Да ли, дакле, постојимо да бисмо све сагледали из своје перспективе, као што би то чинио неки измаштани мали бог?

Из перспективе нас који, упркос чињеници да имамо почетак и крај у току нашег живота, ипак увек верујемо да увек још имамо времена и да крај неће доћи?

Или чак и ако дође, да ће то значити крај нашег постојања, наше телесно и духовно уништење?

Или можда постојимо да бисмо се сусрели са Богом и ближњем у непрекидној трансценденцији старе особе, нашег старог Ја, да бисмо постали нова личност, која ће се с љубављу посветити Богу и поделити са другима онолико колико може.

Све, ако је могуће?

Ако је одговор опет позитиван, морамо схватити трећу тачку: да ће читаво наше путовање кроз живот бити непрекидни рат између две особе.

Човек жели да обоготвори своја осећања, да обоготвори њихову природу, да оправда право јаких да задовоље своје жеље, чак и ако је то на штету других људи, попут великих риба које једу мање (где је „велика риба“ неко ко је у доброј финансијској, друштвеној и телесној позицији, неко ко се удружује и делује у договору са другима који имају исто мишљење и привија друге људе својим жељама путем моћи, ауторитета или манипулације); а друга се позива на божанске законе, заповести; не љубав, већ формализам и правилно понашање како би показала своју супериорност и осетила да неизоставно заслужује Божију наклоност.

Овај рат нас или удаљава од неба или чини да се осећамо религиозно самопоузданим.

У писму Ефесцима, Свети апостол Павле примећује да у овом рату нема мира без Христове личности.

Христос је победник над смрћу.

Ми који смо били поражени телесном, а посебно духовном смрћу самообожења, тако смо се помирили са Богом; такође је уклонио и самодопадљивост оних који су поштовали Мојсијев закон, оних који су мислили да је Бог њихова својина и порицали Његов лик у другима, у странцима и незнабошцима.

На крсту нас је Христос ујединио и са Богом и са нашим ближњим, са сваким нашим ближњим.

Он је донео свој мир.

Он је свима нама показао овај пут да бисмо постали нова особа, личност љубави, смирења, помирења и мира.

Личност која би му поверила сваки детаљ свог живота.

Не особа која се плаши напора или дезертер из животне борбе, већ неко ко се сећа да је љубав све.

Христова љубав долази у све аспекте нашег живота.

Она долази у унију душе и тела, када наше жеље не функционишу као неселективни водич ка задовољствима, већ као радост што сапостојимо као заједница личности, љубави и спајања душе и тела.

И постајемо мирни у себи да бисмо могли да допринесемо и миру ван нас.

Јер мирно се понашају они чије поступке не води првенствена брига за себе него брига за другога, за сваког другог.

Чак и ако је истина болна, како за њих тако и за друге, они ће је рећи, бранити је и борити се за њу.

Али уз поштовање слободе других, чак и ако то доноси тугу.

Због тога нова личност прихвата крст, пратећи Христа у сваком тренутку живота.

Призвани смо да постанемо нови људи.

Не заборавимо то, већ заједништвом и причешћем Христом у Цркви, учинимо сваки тренутак новим почетком, новим кораком.

Протопрезвитер Темистоклис Мурцанос

ИЗВОР: https://pemptousia.com/2022/11/the-new-person/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 30.11.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име