Покајање је жалост повезана са надом, потресност душе, бол срца због он онога што јесмо – грешници. Трепет због нашег огреховљеног стања, због мањих или већих преступа које смо чинили и настављамо да чинимо.
„Нека не прође ни један једини дан у твом животу“ – рекао ми је један Светогорац – „а да увече пре спавања не кажеш Богу: Господе опрости ми моје преступе, које чиним сваког дана и које сам чинио и данас“.
Никад то не заборављај! Не заборављај ни на један једини дан, да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и преступа у животу и да си их свестан. А има и оних грешака којих ниси свестан. То су грешке којих ниси свестан али које чину нечисту „атмосферу“ твоје душе.
Учинио си много грехова малих и великих. Свако вече пре него што легнеш да спаваш признај пред Богом да си грешан и не осећај се безгрешно, не мисли да си савршен, значајан , велик, непобедив, јединствен, да си бољи од других. Не, ти си човек, а то значи да си немоћно ограничено створење.
Са друге стране никад немој да губиш из вида да си човек – узвишено створење Божије, микрокосмос у коме се угледа тајна читавог великог космоса. И тај чудесни микрокосмос је у исто време врло мали немоћан и безначајан. То осећање нам је од велике помоћи за покајање. А шта је друго покајање неголи долазак Божији у наше срце, у нашу душу у наш додир са благодаћу Божијом, од које се у нама јавља жеља да исправимо свој живот од које се читаво наше биће мења и ми се враћамо Богу који је наш живот.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
