Било је то једне суботе поподне 1954. године, када се Георгије Попп, млади студент руског језика на Високој педагошкој школи у Будимпешти, упутио ка своме родитељском дому, који се налазио на Дунавској обали, у Будиму. И, уместо да пође према трамвајској станици, одлучи да иде пешице, дуж реке. То је често чинио. У ствари сазнао је да је поподне, пре вечерње, православна Саборна црква, која је налази на тргу Петефи-а, на обали, отворена за посетиоце.

Георгије убрза кораке и сав радостан, стигавши до цркве уђе у њу. Велико здање, изнутра украшено позлаћеним иконостасом, од десетак метара, беше испуњено чудесним миомирисом, који је истовремено подсећао на мирис уља и тамјана. Све је овде било прожето благоуханијем, јер су се у овом храму током два века вршила богослужења, најпре на грчком, а касније на мађарском језику. Иако уметнички израз овога живописа није био увек потпуно у складу са древним православним предањем, млади католички студент је у њему доживео атмосферу тајновитости и привлачности једнога света, који му се, ни сам не знајући зашто, учинио тако занимљивим. Георгије се приближавао иконама. Оне су имале п!о1себну чар и одисале старином, и у души гледаоца изазивале мисао о неизмењивом и вечном, што није увек био случај код римо-католичких уметничких дела. Наш студент одједном запази на столу за свеће и црквену штампу последњи број часописа „Хроника Цркве“. Купи један примерак, питајући се при томе да ли римокатолик може себи дозволити да чита овакву литературу. Свет се налазио у стању хладног рата, који се водио чак и између цркава.

При свему том, он је овај храм посећивао кадгод би могао.

У Будимпешти налази се такође једна мала руска капела. Георгије ју је једва пронашао, и то је за њега било право откривење, јер је ту могао да чује богослужења на језику који је личио на језик совјетских завојевача атеиста. Овде је била једна друга Русија, Русија коју Мађари тако мало познају, али која је тако стварна. Георгије
се није дао зауздати мишљењем једног угледног римокатоличког свештеника, свога пријатеља, који је тврдио да је руски патријарх Алексије, који је помиње на крају сваке руске литургије, био из „Стаљинове телесне страже“! Побожност и простосрдачно понашање руских верника било је упечатљиво, а једноставно, полифоно појање подсећало је Георгија, на ангелско појање. Старешина капеле, који
је овој хлеб зарађивао грубим физичким радом, био је снажна духовна личност, и наш младић би понекад измењао са њим понеку реч. Просторије које су служиле за вршење обреда, веома уредно су одржавали чланови породице овога свештеника, која је сва зрачила предусретљивошћу и духовном топлином.

Недавно Георгију је дошао до руку један молитвеник на црквенословенском одакле је преписао текст Евхаристије. Иако је тада његово познавање руског језика било почетничко, он је овај текст непрестано прочитавао, научивши га готово напамет. Био је позајмио један српски катихизис, и чак научио неке милозвучне црквене песме старог византијског напева. Али је исто тако волео и једноставни руски напев који је умилно одзвањао у његовим ушима:

„Свети Боже, свети крепки, свети бесмертни, помилуј нас“!

Догодило се за време распуста, да је Григорије, налазећи се у једном градићу, коначио код једног монаха који је био нека врста црквењака у католичкој парохији. Овај монах је имао неколико бројева црквених новина на немачком, који је доносио и вести из православног света. Младић их је жудно читао. У великој совјетској књижари у мађарској престоници успео је да набави једну књигу у древном граду Покову, у којој су се налазили бројни снимци о древним црквама. У то време овако нешто била је права реткост!

У своме одушевљењу, када би се налазио у римокатоличким црквама и када га нико није посматрао, он би често вршио метаније, православни начин поклона до земље, уместо латинскога клечања. И тако је наш Георгије, те суботње вечери, напустио православну саборну цркву на тргу Петефи. Испуњен великом радошћу, прелазећи преко старих мостова на Дунаву, одједном је почео да трчи и скакуће из ове снаге. Овај млади студент осетио је силну енергију у себи, енергију помоћу које се руше све националне и културне преграде, желећи да подели своју љубав са светом који је гладан Бога.

Јер њему је било јасно да је то глад за Богом.

Нису само верујући који беже од стварности. Ако боље погледамо, видећемо да су управо неверујући они који воде нојевску политику.

Георгијеви родитељи желели су да свога сина васпитају тако да он буде заштићен од сазнања неумитне смрти, и зато су били одлучили да му не саопште вест о смрти његове баке са очеве стране. Георгије, пак, који је тада имао шест година, очајнички је тражио своју баку, и тек пошто је научио да чита, пронашао је њено име на једном надгробном споменику.

ПРЕЧИСТА ДЕВА МАРИЈА

Као да је од самог почетка био предодређен за свештенички позив, Георгије Попп, рођен је на празник Телово, 1932. Међутим његов родитељски дом био је лишен сваког религиозног духа. Шта више, његова кума морала је једнога дана да се изјасни против вере у постојање Бога. Ипак остаје чшвеница да је Георгије већ у својој шестој години осетио у себи призив да постане свештеник. „Служио“ је „литургију“ код куће. Једна столовата чашица за „ровита ја ја ‘ служила му је као путир, а један чајник као кадионица. Георгије је и даље осећао над собом заштиту Оне којој је монашко братство било поовећено. Он се већ носио мишљу да се посвети свештеничком позиву, и одмах се нашао суочен са ужасним искушењем због завета безбрачности. Али управо тога тренутка у просторији је одјекнула стара латинска песма:

„Радуј се, девичанства лепото! Неуништива чистото“…

Само слушање ове мелодије, без посебног обраћања пажње на њене речи, било је довољно да осети радосну чистоту Мајке Божије, тако да је ово искушење одмах ишчезло као дим који нестаје, или восак који се топи у ватри.

 

Јеромонах Гаврило Патачи

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име