Људи често говоре: „Моје руке су чисте!“ Али, браћо, чије су руке истински чисте, говорећи у јеванђелском смислу те речи: Чије руке, то јест душа није упрљана, онечишћена, усмрђена грехом“ Нико није без греха. Зато никоме руке нису чисте. Зато онај ко каже – „моје руке су чисте, не говори истину. И не само то, он је на рђавом путу, јер није ни свестан своје огреховљености, а то даље значи да нема намеру да се каје за своје грехе, да исправља свој живот.
Ко је чист од греховне нечистоте? Нико. Како да очистимо руке своје душе најпре, покајањем и исповедањем својих грехова, а онда и упорним врлинским делањем које је супротно гресима које смо чинили, тј. добрим делима која су супротна учињеном греху.
Међутим, имати „чисте руке“ није довољно. У „Отачнику“ има прича о неком човеку који је био добар по нарави, живео је морално, руке његове су биле чисте, никада ништа није од другога украо, није чинио рђава дела. А када је умро био је одбачен од Бога и допао је адских мука.
И он је тада упитао Бога: „Боже мој, зашто ми се ово десило па руке моје су чисте, ништа рђаво никада нисам учинио! А Бог му је одговорио: „Да, заиста, твоје руке су чисте. Ти ништа рђаво ниси учинио у свом животу. Али, ниси чинио ни добро! Твоје руке су чисте, али су празне!“
Страшна поука! Није довољно да се уздржавамо од греха, ако не чинимо добра дела и не стичемо врлине. Зато ће се многи покајани грешници спасти, а не покајани „праведници“ ће пропасти.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
