Људи често говоре; „Моје руке су чисте!“ Али, браћо, а чије су руке истински чисте, говорећи у јеванђелском смислу те реми“ Чије руке, то јест душа није упрљана, онечишћена, усмрђена грехом? Нико није без греха. Зато никоме руке нису чисте, Зато онај ко каже „Моје руке су чисте , не говори истину, и не само то, он је на рђавом путу, јер није ни свестан своје огреховљености, а то даље значи да нема намеру да се каје за своје грехе, да исправља свој живот.
Ко је чист од греховне нечистоте? Нико. Како да очистимо руке своје душе? Најпре, покајањем и исповедањем својих грехова, а онда и упорним врлинским делањем које је супротно гресима које смо чинили, тј. добрим делима која су супротна учињеном греху.
Међутим, имати „чисте руке“ није довољно. У „Отачнику“ има прича о неком човеку који је био добар по нарави, живео је морално, руке његове су биле чисте, никада ништа није од другога украо, није чинио рђава дела. А када је умро био је одбачен од Бога и допао је адских мука.
И он је тада упитао Бога: „Боже мој, зашто ми се ово десило? Па руке моје су чисте, ништа рђаво никада нисам учинио! А Бог му је одговорио: „Да, заиста, твоје руке су чисте. Ти ништа рђаво ниси учинио у свом животу. Али, ниси чинио ни добро! Твоје руке су чисте, али су празне!“
Страшна поука! Није довољно да се уздржавамо од греха, ко не чинимо добра дела и не стичемо врлине. Зато ће се многи покајани грешници спасти, а непокајани „праведници“ ће пропасти.
Духовни живот у свету без Христа
