Постоје народи код којих је питање „како си?“ обична куртоазија. Али код Срба – не. Код Срба, ништа није обично. Све има набој, дубину, скривено значење. То што вам је неко рекао „е, лепо те је видети“ — не значи да је стварно пожелео да вас гледа, али значи да сте управо ушли у простор који од вас очекује неку функцију. Не нужно корист, али свакако – некакво деловање.
Србин не воли празан ход.
Он ће, из чисте доброте, да вас нуди кафом, слатким, ракијом, питаће вас: „А треба ли ти нешто?“ – али у позадини, дубоко у културном коду, прорадиће нешто древно. Домаћин и трговац у једном. Истовремено и хришћанско и паганско у једном. Ако не може да вам учини нешто што ће му се исплатити, он ће бар сазнати шта радите, чиме се бавите – можда му то некад затреба.
Србин не тргује душом — али информацијом, то већ да. Он је добар човек, али је и човек опреза. Његово гостољубље је искрено, али никад наивно. Меша се ту исконско поштовање за госта са инстинктом преживљавања.
И није то зато што је покварен — напротив. То је зато што је навикао да је историја непредвидива и пуна преокрета, набијена издајама, братоубиствима али и обновама. Србин зна: план је само шапат пред судбином. Зато и Србин са дипломом Берклија, и новцем, и везама, и тржиштем — ипак не успе у Србији. Јер се деси нешто што нема у табелама: кумова свађа, родбина у општини, нова уредба, или – ето – није му „легло“.
Мистика српског менталитета управо је у тој непредвидивости. У часу кад од њега нешто очекујеш, неће. А кад мислиш да је све изгубљено, урадиће. Он није рационалан у западњачком смислу. Али има своју врсту логике — логику наслућивања, духа времена, осећаја „кад је време“. Као да му је свест повезана са неком дубљом матрицом историје и судбине.
Све се код Срба прелама: вера и сујеверје, честитост и сумња, гостољубље и користољубље. Али све је то – људски. И баш зато је код Срба све могуће — само не оно што сте очекивали.
И можда је управо тај привидни хаос заправо виши поредак који се не уклапа у људске калкулаторе или барем не у матрицу човека западне културе.
Свети Серафим Саровски каже:
„Где нема Промисла Божијег, нема ничега. Све што се дешава – све је или допуштење или воља Божија.“
Па тако и српски народ – делује непредвидиво, а можда је само дубље усађен у тајну Божијег Промисла него што се на први поглед чини.
Драган Милановић
