Постоји једна ствар коју нико не ради довољно ових дана.
Читајте филозофију.
Док сам пролазио кроз овај први део мог Господари божанског семестра, мој час западне филозофије је био прави драгуљ. Одавно сам желео да уђем у воде филозофије, али сам то одлагао. Сада када немам алтернативу, сматрам да је моје читање стални извор контемплације о стању културе и живота у нашем времену. Ове недеље је био Ниче. Пришао сам му са нешто разумљиве стрепње.
И иако се тешко могу сложити и са једном реченицом онога што пише, то је охрабрујућа ствар, веома жива и занимљива. Толико занимљива да сам смислио читаву причу у свету романа Гавранов син која је заснована на његовим идејама о „плавој тевтонској звери“.
Ову причу пишем као део радионице о кратким причама коју сам започео, тако да је нећете видети готову неко време, али када будем имао дозволу да је поделим, урадићу тако. У међувремену, мислио сам да поделим неке мисли које сам имао док сам читао његов есеј „Добро и Лоше. Добро и Зло“.
Борба са плавокосом тевтонском звери
Сваки антихришћански интелектуалац и псеудоинтелектуалац је у срцу Ничеанац.
Ово може изгледати као хипербола, посебно ако се има у виду честа и патолошка мржња истих људи према нацизму (стварна или перципирана), као и Ничеов сопствени јасни расизам, који је толико волео Трећи Рајх.
Ипак, инсистирам да су они и даље Ничеанци. Ово ћу појаснити мало касније.
Ничеови аргументи су убедљиви не због своје унутрашње доследности или због његове блискости са историјом или филологијом. Он је лош филолог и можда још гори историчар.
Али снага његовог језика и моћ његове слике су монументалне, почевши од његове чувене дихотомије добро/лоше наспрам добро/зло. Он почиње сугерисањем, супротно популарној филозофији, да не постоји стварна веза између алтруизма и доброте.
Уместо тога, користећи аргумент из етимологије, он покушава да покаже да идеја „доброг“ потиче од идеје „племенитог“. Он тврди – иако та тврдња није образложена – да је у скоро свим језицима реч за „добар“ повезана са речју за „племенит“. Његови примери изједначавају идеју племенитог са постојањем племените и супериорне расе ратника аристократа.
Насупрот томе, он покушава да покаже да идеја „лошег” није заснована ни на чему другом осим на једнакости/једначењу са плебејским или уобичајеним. Један од његових примера је латинска реч „malus” (лош), за коју тврди да потиче од црнокосих преаријевских досељеника Италије, који су такође (очигледно) били црнопути.
Ово није најзанимљивији, нити најснажнији део његове расправе. Углавном понавља глупу верзију еугенике из касног 19. века засновану на лажним наукама физиогномије и френологије.
Ратник против свештеника
Права снага његове расправе долази касније, када се чини да је напустио своју полунаучну методу ради смеле инвективе.
Почиње сликањем стања у Европи крајем 19. и почетком 20. века. Ово је био период који се памти по својој пасивности, неурастенији, чак и млитавости. На неки начин, то одражава сличност са нашим емакулираним 21. веком, што су приметили аутори блога Уметност човештва („Art of Manliness“) у свом дивном „Позиву за ново доба напора“.
Ниче, згрожен овим спектаклом, ефективно измишља нову митологију која објашњава како смо дошли до те тачке. Узимајући као максиму своју идеју да политичка (или друштвена) супремација ствара појмове духовне надмоћи, он прати историју света као формирање две дихотомије — дихотомије добро/лоше и дихотомије добро/зло. Прво је природан резултат племенитог ратничког друштва, где све што је племенито постаје добро, док све што је заједничко постаје „лоше“.
Ова дихотомија (коју Ниче преферира) историјски је замењена далеко подмуклијом дихотомијом добро/зло. Она је настала као резултат онога што он назива свештеничком аристократијом, која је преузела спољашње вредности чистоће тела (које су биле ништа друго до практична правила хигијене и превентивна мера против мешања раса) и интернализовала их. То је довело до одвратних (по његовом мишљењу) појава пустињског монаштва, поста као духовне дисциплине и уздржавања од чулности.
Ове појаве су одвратне управо зато што су свештеничку аристократију учиниле мрском, потиснутом, без духовне слободе и љутом на све остале. Поставши нека врста инкарнације лукавог Одисеја, свештеничка аристократија је кренула у рат против племените ратничке расе, коју симболизују Ахил или чак Херкул. Њихова немоћ, иронично, постала је извор снаге за њихову мржњу. Ово унутрашње гнојење је ефикасно обезбедило њихову победу над аристократским ратником и његовим системом вредности.
Етика инверзије
Прелазећи из области теоријског у практично, Ниче затим идентификује Јевреје као најбољи пример свештеничке аристократије и њене дихотомије добро/зло.
Њихово примарно зло је било то што су преокренули првобитно значење добра заснованог на аристократском, племенитом и ратничком у нови систем добра заснован на сиромашним, потлаченим, болесним и ружним.
Хришћанство је ово учинило још горим, поставши испуњење јудаизма, не на начин на који учи њихова сопствена теологија, већ зато што је оплеменило јеврејску инверзију добра кроз Христово учење о љубави.
У посебно чудној епизоди, Ниче иде толико далеко да каже да је Христово распеће био бриљантан политички потез Јевреја да боље овековече своју „етику инверзије“ на светској сцени. Према Ничеу, ова етика је етика руље и робова, који траже „искупљење од господара“.
Ратнички морал према Ничеу
Сав истински племенити морал, како га он види, произлази из тријумфалног самопотврђивања.
Прави племић је активан, и својом активношћу проналази срећу. Племенитост у себи не садржи ни трага огорчености, јер племенит човек одмах апсорбује сву такву озлојеђеност, не допуштајући јој да се загноји. Племенити човек од себе ствара идеју о добром, а затим, супротно томе, ствара идеју о лошем.
Роб штеточина „човек“, међутим, ради супротно. Он замишља крајње Зло и из тога производи идеју о Ултимативном Добром — себи самом.
Истина је и да је прави племић с времена на време дивљак. Он је попут неспутане животиње предане природној грабежљивој окрутности.
Међутим, култура хришћанства, која је историјски укротила плаву тевтонску звер, далеко је гора од пустошења неспутаног племенитог ратника.
Боље је – инсистира Ниче – да „мушкарци” штеточине живе у страху, али и дивећи се викиншким пљачкашима, него да буду клонула и болесна штеточина „човек”, какви су били присутни свуда у Европи његовог времена.
Судњи дан
Право откровење мржње човека штеточина је идеја о Судњем дану, када ће племенити ратник бити оборен.
Да би поткрепио своју позицију, Ниче узима дугачак цитат хришћанског писца Тертулијана, који ван контекста заиста звучи као хришћански тријумфализам прилично гадне сорте.
Ова врста свођења хришћанства на супротност од његовог идеала је, иначе, један од најдефинишујућих аспеката модерног псеудоинтелектуалца. То је оно што њега или њу чини суштински Ничеанцем.
У свом закључку, Ниче замишља вечити рат између Рима (свега што је добро) и Јерусалима (свега зла). Он жали за падом Наполеона, јер је он био идеал Рима инкарниран у свету зараженом јудаистичком женственошћу.
Коначно, он позива на формирање новог морала заснованог на дихотомији добро/лоше, а не дихотомији добро/зло, у којој би се раса ратника поново подигла да доминира светом у своју корист.
Наравно, када се то догодило у Немачкој, резултати су били другачији од оних које је Ниче замишљао.
Ниче у популарној култури
У основи невин, у суштини бездушан, али повремено брутални ратник – наставља да фасцинира популарном културом.
Игра престола и у основи сва фантазија грим дарка испуњена је таквим ликовима. Волимо да их гледамо у ТВ емисијама Викинзи и Последње краљевство. Џејмс Бонд је на много начина његов савремени одраз.
Али оно што ми је најзанимљивије је следеће: да ли ми у суштини док страсно уживамо у њиховим подвизима, само утеловљујемо улогу „штеточина човека“?
Такође, модерни, површни напади на веру су често само понављање Ничеанске реторике.
Озбиљно.
Читајте Ничеа, они од вас који волите да исмевате хришћане као слабе или повлађиваче или потиснуте или мрзитеље. Да ли сте сигурни да желите да будете повезани са идејама Ничеа?
У ствари, сугеришем да је велики део поп културе заглибљен у карикатуру врло ничеанске врсте.
И да, у нашем времену постоји одређена врста човека који би, иако је „човек“ гамад, волео да постане натчовек.
Он ипак није хришћанин.
Он је вероватније интернет трол одређене погане сорте.
Савршени негативац или анти-херој?
Сећате се оне приче у Срцу света о брату свештеника-краља који пронађе извор младости, а затим га изгуби?
Па, он заправо покушава да постане Ничеански супермен.
Он верује у своју „вољу за моћ“ и жели да одбаци сваку контролу над својом судбином од стране божанских сила.
Погодите шта?
Ствари му не иду баш најбоље…
Управо сада пишем ту причу. Обавестићу вас када будете могли да је прочитате…
Николас Котар
nicholaskotar.com
Превела редакција Чудо
