На овом месту налази се, ако не решење, онда макар разумевање тајне зла. Личносна и словесна бића својом слободом омогућују постојање зла. Ово је. међутим, само полуистина у објашњењу зла. а као полуистина престаје да буде истина. Јер, целовита истина може се сагледати само кроз одговор на питање из ког разлога постоји могућност подстицаја на зло. Овде се, наиме, може уочити да зло представља изопачење добра – односно тежњу ка непостојању и приближавање бездану ништавила. Ово је, пак, могуће зато што су бића произишла из тога бездана: уколико се, дакле, не задрже у животворној божанској енергији, налазе се на путу непостојања – добро је постојање, а зло је непостојање, а тиме и стремљење ка непостојању. Према томе, зло није „постојање“ нити биће, већ „параипостас“, као што га назива писац Ареопагитских списа, који, у крајњем, тврди да не постоји „самозло“. Будући да постоји постојање из небића, постоји и могућност његовог изопачења и стремљења ка непостојању. Изван и насупрот постојања, које представља релативно добро због своје усмерености ка апсолутном Добру – Богу, не постоји никакво зло као њему супротстављена суштина или сила. Другим речима, зло постоји „због“ постојања добра. Зло је непостојање или, боље речено, стремљење ка њему. Коначно, пошто не поседује властиту ипостас, зло је краде од добра, пошто се увек представља као изопачена стварност.

Само под овом призмом можемо да разумемо и пакао као „стварност“ која је „упоредо“ са животом Царства Божијега. Веома је очито да васељенска димензија богословља светога Максима искључује сваку идолопоклоничку представу пакла. Постоји само Бог и јединство између Његове славе и творевине. Ништа друго се не налази уз бок или насупрот тој стварности. Нигде се не може наћи „простор“ који Бог није испунио Својим суштинотворним и животворним присуством. Само идолопоклоници деле чулно опазиви свет на божанствене и скверне области. Чак и демони, као што смо претходно видели на основу светоотачких текстова. заједничаре у бићу, које дарује Бог, те по свом постојању представљају честицу добра. Гако се и житељи пакла, са својим предводником ђаволом, хтели они то или не налазе у близини Бога. а не у некаквој тамници у вештаственом простору мука и патњи, где Бог није присутан! Па ипак, нако Бог не може да буде одсутан. житељи пакла не заједничаре у Његовој божанској слави пошто су затворили врата својих душа. Бог не затвара ниједна врата, нити постоји неопходност неког закона којем је потчињен и којем треба да се прилагоди. Ово учење да се Бог потчињава неком закону праведности по мерилима нездраве човечанске „социјалности“ у потпуности је идолопоклоничко. Потчињавање човека чулном указује на слабост његове природе. Искупитељска делатност Божија одвија се ради исцељења те природе, а не ради испуњења слова неког закона или ради задовољења некакве јуридичке савести, која и сама има потребу за исцељењем. Чак и зло, које намеће као „казну“, Бог користи ради излечења ране коју творевина носи. Само уколико пакао посматрамо као неизлечиву рану творевине, можемо доспети до неког ваљаног полазишта у разумевању тајне зла. Но, то је немогуће остварити основне претпоставке бића и небића, односно стварања из небића. На исти начин треба разматрати и тајну смрти која у целокупном библијском и светоотачком богословљу показује разноврсно мноштво гледишта. Наравно, то је последица прародитељске побуне против престола Божијег. Наиме настојећи да стекне равнобоштво, човек је изгубио подобије са Богом. Овај губитак подобија довео је до дубоког отуђења човековог живота. Смрт сада прети и нарушава личносни однос човека према Богу; она рањава личност, али, наравно. ипак није у стању да уништи и сам живот, јер он сам, као стремљење и као стање, јесте снажнији од смрти. Па ипак, било где да се налази и било у шта да верује, човек интензивно осећа отуђујући утицај смрти на његов личносни живот. Зато га, био он тога свестан или не, обузима паника, те на сваки начин настоји да обезбеди обесмрћење своје личности. Када богословље говори о смрти, иако зна да је такозвана биолошка смрт повезана са самим човековом, оно настоји да истакне пре свега личносну смрт, односно рану у личносном односу човека према Богу. Но, и поред ових заједничких места безмало целокупног светоотачког богословља, свети Максим има веома занимљиве ставове о болу и смрти, у вези са подвигом који човек чини како би се зауставио пред божанским животом и како би напредовао у ономе што му је по природи предодређено. Пре свега, он указује на позитивну страну патње и смрти. Овакво учење се може сместити у познате оквире светоотачког богословља, које без икакве резерве прихвата као у рукама Божијим, које се понекад намеће као „казна“, постаје уравнотежујућа сила која обуздава човекову пропаст и омогућује његов напредак у духовном животу.  Уосталом ако чињење добра неизбежно надилази и превазилази небиће, онда и зло, када не преовлађује у толикој мери да доноси уништење. постаје калем за стицање савршенства.“ Свети Максим посматра уживање. које сада карактерише смртну човечанску природу, као неку „неправедну“ силу, односно као некаквог притајеног паразита који раздваја логику од ума, а тиме и нарушава човекову везу са Ђогом. У овом случају, патњу и смрт, као законе. Бог је укоренио у човеков живот тако да представљају противтежу и „праведну“ силу која ограничава целовиту потчињеност ума чулним стварима. На тај начин, патња и смрт постају дужност коју треба испунити како би се спречила коначна пропаст човековог живота и смртоносно нарушавање његове равнотеже. У овом смислу, уживање је неправедно, а патња и смрт су праведни. Отуда, интервенцијом Божијом, преовлађује врхунска „антроподикеја“ и „космодикеја“, где су осујећени сви планови лукавога о уништењу живота. Сувишно је, дакле, истицати да праведна смрт не подразумева никакву кривицу, пошто је попут закона усађена у човекову природу, и то мимо његове воље. Она, дакле, представља само уравнотежујућу функцију „антроподикеје“ и „космодикеје“ како би се човек и творевина налазили у уравнотеженом односу и како би располагали средствима која ће их, благодаћу Божијом, одвести до коначног искупљења. Насупрот неправедности уживања стоји уравнотежујућа праведност патње и смрти. Очигледно је да се ова ерминевтичка схема заснива на познатој Анаксимандровој изреци којом он дефинише  „козмодикеју“ унутар насељене: силе
праведности и неправедности одређују настајање пропадање унутар уравнотежујућих и хармоничних оквира.

Никос А. Мацукис: БИЋЕ И НЕБИЋЕ (Први део)

Но, и неправедно уживање, али и патња и смрт који су праведни, тиранишу и цепају људски род. Сходно томе, искупљујућа сила Христова сатире обоје, тим пре што у Царству Божијем не важе „антроподикеја“ и „космодикесја“, које имају само привремени карактер у творевини због тога. Да би се човек избавио од тираније не- праведног уживања и праведне смрти, на сцену је ступила неправедна и неузрочена патња и смрт Христова. То је заиста била неправедна и неузрочена смрт. јер Онај Који ју је искусио, није имао никакве потребе да ступи у уравнотежујућу „антроподикеју“ пропадљивог створења, нити је у Њему дотад преовлађивало уживање. Ова смрт је, међутим, наступила да би тиме био побеђен човеков тиранин. Отуда, иако је смрт најпре била оружје греха, којим је овај угњетавао човечанство, сада, кроз дело Христово, смрт постаје оружје којим Он укида тај исти греха у овом случају, горепоменута схема светога Максима има велики значај јер се заснива на односу између бића и небића, а истовремено и објашњава овај однос. Отуђеност човековог живота, до које је дошло после побуне против Бога и после губитка обожујуће енергије, не постаје необуздано стремљење ка пропасти и ништавилу. Божанско присуство има последњу реч у свим драматичним фазама путање коју прелази творевина, имајући у своме окриљу и биће и небиће. Пошто и патња и смрт – последице и врхунац небића, а рекло би се и зла – са једне стране, служе установљењу „антроподикеје“ и „космодикеје“, постаје јасно да зло и небиће нису самосилни нити непокретни. Изопачено постојање чак и на њима може бити накалемљено, како би на концу могло да оствари своје предодређење. Дакле, ништа од творевине не може бити изгубљено – па чак ни саме њене ране.

Свет,човек, заједница – Беседа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име