Богословље светога Максима Исповедника, од било којег другог, наглашавало је и разматрало јединство и међусобни однос чулног и умственог света. Разликовање између чулног и умственог, материјалног и духовног, јесте основно учење или достигнуће сваке философске мисли. Само је развијена и апстрактна мисао била у стању да начини ову разлику, дајући обома простора и одговарајући садржај. Представе чулног и умственог света превасходно су схематске и помоћне за мисао којој је циљ да се приближи стварности. Тако, аналогно напретку и одгоју људи, а сагласно са нарочитим условима природне и друштвене средине, ове представе задобијају специфичну нијансу, а често одређују и квалитет културног и живота. Истина је да живот, од најпримитивнијих емпиријских стања до својих најсуптилнијих пројава, не поставља јасну и чврсту границу између чулне и умствене стварности, Коначно, мисао, са својим апстрактним функционисањем, раздваја чулно опазиви елемент, као нешто опипљиво, тешко, непокрет- но и несавитљиво, од умом докучивог елемента, као нечега етеричног, невидљивог, покретљивог и савитљивог у свакој својој пројави. Отуда, оно што јео чулно, јесте сложено, разложиво и трошно због измењености којој је подложно, док оно што је умствено, јесте једноставно, неразложиво и неподложно изменама трошности. Могло би се слободно рећи да су представе о ова два е, са великим мноштвом нијанси, присутно у испољавањима верског живота, у начину живота бића са свим његовим пројавама, и у формирању мисли, Чак и савремени материјализам (механички, физиократски и историјски),
иако пориче свако такво разликовање, ни на који начин не може да се ослободи од њега не само у полемици коју води, већ ни у властитој области живота и мишљења, коју хоће да афирмише као аутентичну.
Ово разликовање је довело и до дефинисања смртног и бесмртног елемента. То дефинисање се удаљава од области вере као од најсуптилнијег схватања философске мисли. Бесмртни елемент је нематеријалан, умствен, личан или безличан, покретан и неразложив. Тако, носталгија човека за животом који је далеко од тежине материје и сваковрсног пропадања, представља најкарактеристичнију одлику скоро сваког религијског живота. Бесмртни елемент је чист, трајан и неизмењив; смртни елемент поседује супротне одлике, које на неки начин представљају и полазиште са којег вера, или ум, доспева до поимања чистог и трајног елемента.27 Познато је да су у овом делу водећу улогу играле манифестације душе и мисли, које се не могу замислити као нешто материјално и конкретно, као и околна стварност, која се, и поред своје крутости, у брзом ритму мења и пропада, и у очима човека се представља као скуп пролазних промена. Од првог тренутка формирања неке напредније и истанчаније мисли, која открива „стварност“ нематеријалне и духовне димензије, смртни, телесни и нижи елемент је повезан са разлагањем и кретањем, док је бесмртни, бестелесни и духовни елемент повезан са његовим трајним идентитетом и са непокретношћу. Разложиви и покретни елемент увек је тежак, сложен и материјалан, док је неизмењиви и непокретни елемент лак, једноставан и етеричан, односно доспева до стања нематеријалне стварности.
Тако се чулни елемент веома лако поистовећује са оним што је земаљско и смртно, а умствени са оним што је божанско и бесмртно. Грчка философија, која је дефинисала и детаљно описала природу и улогу ових двају елемената, ништа не говори о њиховом стварању. Реч је, наиме, о две коренито различите суштине које постоје саме од себе. Нигде се, наиме, не говори о стварању неке суштине – чулне или умствене. Стварање, као што се, на пример, збива у Платоновом Тимају, заправо јесте давање облика или
квалитативно украшавање чулнога света од стране умственога. Тако, платоновски дуализам, рецимо, представља ова два елемента као коренито супротне и међусобно неусагласиве, као што бива у случају односа између душе и тела. Као нестворена душа прапостоји и силом прилика на је са телом. Чулна суштина тела јесте небиће, које се троши рађањем, променама и разлагањем; душа припада умственом свету идеја, и само када постаје ум, она проналази своју истинску отаџбину. Отуда, иако тело и душа постоје упоредо, због земаљске „перипетије“ ове друге, непрекидно се развија и интензивира немилосрдна дијалектичка супротстављеност између чулног и умственог, телесног и душевног, пропадљивог и непропадљивог, између смртног и бесмртног. Бесмртност овде није друго до непокретност и непромењиво стање – где не постоји збивање, тамо постоји бесмртност. Наиме, душа је увек иста душа, без икаквог збивања – бесмртност је увек исти идентитет. Смртност тела или било каквог вештаственог елемента не представља нестанак или уништење његове суштине (таква представа је незамислива јер не постоји представа о стварању неке суштине из небића), већ трајно преобликовање, односно губитак идентитета у збивању стварности. Дакле, као трајни и неизмењиви елемент, душа је увек иста и зато се сматра бесмртном. Њен живот је изван области чулног – одвија се у простору идеја. Отуда познање и сећање њенога ја јесте њено јединствено самосвојно деловање, када се она налази заробљена у телу. Њен живот унутар земаљских оквира не представља истинску страну њенога бића. Њено самосвојно постојање темељи се само на сећању на свет идеја. Ово платоновско гледиште, односно развијена и истанчана философска мисао орфичара и питагорејаца, указује на чињеницу коренитог разликовања и супротстављености између чулног и умственог света.
Чак и монистички философски системи, са својим другачијим схватањем, истичу корениту различитост између чулног и умственог елемента. Предсократовски философи, рецимо, прво „материјално“ начело посматрају као истанчани облик који се разликује од варљивог, крутог и непокретног света чулне стварности. Али, у овом случају је занимљива „тројична“ стварност Плотинове философије. Стварност је једна и јединствена, умствена димензија светлости; извор је Једно, које као непосредну и јединствену пројекцију има ум, и чија икона јесте душа. Реч је, међутим, о јединственом целовитом изливању светлости из једног извора, а то је Једно. Умствена светлост се простире, и што се више удаљује од извора, бива све слабија, зато што је једна иста. Тако и душа, која сачињава природу, дарујући форму мрачној материји, представља једно и јединствено присуство божанске светлости унутар чулне димензије. Свет бива осветљен светлошћу душе, која се по нужности раздељује на дељиву стварност, саздавајући тако многе душе. Но, оне представљају отиске једне душе у чулној стварности. Целокупна стварност, дакле, јесте јединствена светлост једног извора, ма где се она налазила. У простору чулног, она напросто обасјава свет и дарује обличја идола. Коначно, само ово начело постоји тамо где се уочава свако кретање светлости и свако њено изливање. То је једна и Јединствена умствена стварност – насупрот чулној стварности пуке материје.
У свим овим случајевима можемо приметити две основне тачке:
1) два елемента, чулни и умствени, постоје сами по себи и коренито су супротни по суштини, и 2) удаљавање умственог елемента од чулног сматра се најузвишенијим циљем живота, и на сваки начин се настоји да се о оствари. Са овим удаљавањем и осамостаљивањем повезано је и учење о бесмртности душе по платоновској линији. У основи, дакле, и по природи, реч је о два неслична и заправо непријатељска света. Чулни свет је, наравно, надахнут душом од стране умственог света, односно њиме бива покретан и украшаван, а његова лепота и његов склад нису суштински чиниоци његове властите структуре и устројства. Они, наиме, припадају само умственом свету и стално се њему враћају. Привремено је, на пример, оживљавање тела од стране душе. После њеног одступања од тела, оно више не поседује „личност“ и никакву истоветност са бесмртним светом. Оно, наиме. више нема могућност да изнова буде оно исто што је било док је живело са душом. Једнако се збива и са целокупном чулном стварношћу. Постоји, дакле, радикална несличност и непријатељство између чулног и умственог света. Према богословљу светога Максима Исповедника, не постоји такво аксиолошко одмеравање и дијалектичка супротстављеност између ова два света. Пре свега, и чулни и умствени свет јесу творевине Божије. На тај начин, чулно и умствено, тело, душа, ум, разум и анђео, створени су из ништавила. Тварност суштине ових остварења истиче основну претпоставку, која њиховој несличности пружа заједничку основу за њихово узајамно усклађивање и хармоничну повезаност.
Другим речима, несличност чулног и умстиеиу није коренита, већ је, аналогно њиховој пријемчивости, ограничена на однос према Творцу Словесно (логосно) биће је оно које је спреми, да заједничари у несазданом Логосу. Његова природа, међутим, није коренито различита од бесловесне и безличне стварности. Ово се, пак, збива зато што и чулна и умствена бића јесу творевине Божије, Отуда душа, као и анђео, иако, поседује бестелесну умствену природу, у поређењу са Богом јесте телесна. Наиме, душа јесте бестелесна природа у односу на чулно тело, телесна је у односу на несазданог и бестелесног Бога Управо ова релативност (тј. својство усмерености ка другоме) бића подразумева сличност у њиховој несличности, а затим и њихово сједињење са Богом, од Кога, као створења саздана из ништавила, јесу апсолутно зависна.
Изван ове тварности и релативности бића, дакле, налази се и њихова зависност од Творца Бога, која обезбеђује јединство и повезаност између чулних и умствених бића. Њихово порекло, али и даље одржање, опстанак, развој и напредак, јесу дело божанске енергије. Такав однос и зависност аутоматски подразумева и аналогну сличност и јединство између чулне и умствене стварности. Обједињујућа сила божанске енергије сакупља сва бића у једно јединство, тако да најпре ништа не бива супротно нечему, а затим, при сједињењу чулног и умственог, обезбеђује једна природа чулних бића и „једна природа збивања“, Коначно, стварност овога јединства простире се и на однос између створене и нестворене природе.“ Целокупно тварно јединство између чулног и умственог у зависности је од једног другог јединства – јединства са нествореним Богом. Ово свеукупно јединство представља израз светих Тајни Цркве. Свете Тајне, наиме, нису ништа друго до средства која узводе и сабирају словесна бића у јединство чулног и умственог, изражено кроз јединство створених бића са нествореним Богом.
Јединство чулног и умственог у обједињујућој божанској енергији, са богословског становишта представља кључ за разумевање динамичког и јединственог карактера космологије и антропологије. Другим речима, чулни и умствени елемент творевине није могуће и није допуштено испитивати статично и независно од њиховог међусобног односа. Јер, овај однос подразумева такву повезаност између чулног и умственог света, да је напредовање ума неоствариво и незамисливо без његовог проласка кроз чулну стварност. Боље рећи, овај пролазак означава измену, напредак и преображај чула, тако да она не функционишу самосвојно и само у односу на чулно опазиве ствари, већ се налазе у апсолутној сагласности са функцијама ума. Само под овом призмом можемо објаснити оне изразе светога Максима и осталих мистичких богослова који говоре о потчињавању ума или душе сили чула и материје, као и о потреби човековог ослобађања од чула и од материје. У овој тачки, ако ствари посматрамо површно, погрешно разумевамо целокупни богословски садржај мистичког богословља, чија основа јесте јединство чулног и умственог. Подстакнути философским схватањем, неизбежно доспевамо до тумачења које раздваја
чулно од умственог. Другим речима, потчињавање чулима подразумева обустављање сваког напретка у остваривању јединства чулног и умственог елемента, и у узношењу тога јединства ка Тројичном Богу. Ова статичност потврђује човеково робовање чулима. Због овога робовања, ни чула не могу бити преображена у божански живот, нити функција ума остварује усавршавајући пут ка Богу кроз чулну стварност. Напредовање ума, међутим, бива кроз чулну стварност, и оно омогућује да теорија и пракса ходе упоредо и да међусобно буду сплетени. Уочава се, дакле, лак прелазак са једнога на друго. На тај начин, ослобађање ума од робовања чулима значи укидање статичности ума и слободан ход ка Богу. Другим речима, извор напредовања и статично јесте само умствени елемент. Ако, у жељи да објаснимо робовање и приврженост чулима, чулном елементу припишемо извесно началство или приоритет, аутоматски усвајамо чисто платонистичка схватања. Дакле, робовање материји постаје неподносива стварност, када постоји статичан живот душе. Чула и тело, или материја уопште, сами по себи не производе никакво зло. Са друге стране, не развијајући ваљано и у потпуности силе ума, душа бива заробљена у материји и губећи своју покретљивост, почиње да наликује непокретној материји. На тај начин, душа не чини друго него служи материји, не бивајући у стању да је узнесе до сфере божанског живота. Наравно, без чулног елемента не би било ове или страсти али он сам од себе свакако не рађа страст. Рађа је статичност душе. Пошто је материја непокретна и статична, она по себи не може да изазове страст; међутим, статичност душе доводи до њене инертности и привржености границама инертне материје. Према томе, ни чула ни душа не бивају преображени у светлост божанског живота.
Из књиге – Свет, човек, заједница
