Сходно томе, напредовање по стадијумима савршенства не остварује се само у умственој димензији, нити страсти и грех уопште зависе од утицаја материје. Тело и душа сачињавају човека, и отуда напредује или заостаје целокупан човек, а не само душа или ум. Страсти се, дакле, рађају у утеловљеном стању душе, из њене статичности, а не од некаквог рђавог деловања материје. Ова истина, која је утемељена на богословљу, не може се доказати само навођењем разних одељака. У делима светога Максима често видимо како бивају осуђени људска приврженост материјалном и чулни елемент уопште. Но, овде богословски језик само подсећа на философију, не усвајајући притом и њен садржај. Да се нешто такво десило, како бисмо објаснили јединство чулног и умственог, које свети Максим нарочито истиче у свим својим делима Одговор је, у сваком случају, веома тешко дати. Отуда, сваки пут када се у делима светога Максима говори о чистом уму и о ослобађању од чула, подразумева се напредовање ума и његов ход ка стицању савршенства после ослобађања од робовања материји због његове претходне статичности. Ови изрази ни на који начин не означавају раздвајање чулне и умствене стварности ~ ово раздвајање чулног и умственог јесте извор греха, а њихово јединство је дело Божије.
Међутим, философска схватања која се у основи темеље на Платону, прихватају апатију (тј, бестрасност) ума и душе као стање које је изван гола. Ова схватања не могу се другачије протумачити, јер се чулни и умствени елемент налазе у непомирљивом непријатељству, будући да не постоји творац који би остварио њихово сједињење.
Насупрот томе, богословске изразе светога Максима, који пружају утисак сличних философских схватања, треба тумачити посматрајући твар као остварење Божије. Исто тако, под призмом јединства чулног и умственог, треба сагледати и јединство тела и душе, али и описати природу сваког од ова два елемента, са њиховим својствима и ограничењима. По светом Максиму, душа покреће и оживљава тело. Њено постојање доказује се чињеницом да тело није покретано неком спољашњом силом нити може да се креће само по себи. Када би, наиме, имало такво природно својство, требало би да се креће увек, па чак и кад је мртво, као што ватра, докле год постоји, дејствује сама од себе. Сходно томе, тело је покретано неком другом силом – а то је душа“! Наравно, јединство душе са телом повезано је и утемељено на стваралачкој вољи Божијој. Душа је бестелесна суштина; она не представља неко збивање, те стога не може бити посматрана као некакав квалитет. Ово се, наиме, може видети из чињенице да појам душе поприма међусобно супротна својства. Тако, душа бива добра и рђава, праведна и неправедна. Осим тога, душа је несложена и неразложива, а самим тим је и непропадљива и бесмртна ~ док је тело смртно. Наравно ова разлика између душе, као бесмртне, и тела, кад смртнога, ни у ком случају не треба да буде схваћена као платоновска, Као створени из ништавила, душа и тело по својој природи нису бесмртни, већ бивају бесмртни само по благодати, односно божанском животворном енергијом Божијом. За разлику од тела, које се назива смртним, душа се назива бесмртном јер припада умственом свету, самим тим је и неразложива, Тело пропада и распада се после одступања душе од њега.“ Ова разлика бива, по божанском допуштењу, све до васкрсења, које ће у потпуности васпоставити антрополошко јединство, Сходно томе, својство бесмртности душе, у односу на смртно тело, не односи се на чињеницу задобијања непропадљивости и бесмртности човековог бића од стране божанске благодати. Реч је, наравно, о истицању природе умственог и чулног елемента. Први елемент је, дакле, једноставан, покретан и разложив, док је други сложен, непокретан и неразложив. Отуда свети Максим не може да прихвати да тело и душа постају непосредно од родитеља, односно стваралачким даром који поседују. Приликом зачећа човека, душа настаје „вољом Божијом“, јер, као једноставна и умствена, „не настаје из постојеће материје, као што то бива са телима“. На овом месту свети Максим указује на различитост природе умственог елемента у односу на чулни, где та различитост нема последица на јединство Ових двају елемената.
Уосталом, као што смо на почетку нагласили, богословље светога Максима истиче Јединство васељене и живота, у којем су чулни и умствени елемент сједињени, и разликују се по својим саставним чиниоцима, али та различитост није коренита. Другу тему, наравно, представља чињеница да ово јединство за словесна бића не представља свршен чин и неко аутоматско стање. Наиме, паралелно са могућношћу и са претпоставкама које обезбеђује Тројични Бог, потребно је и остваривање овога циља уз помоћ стваралачке слободе словесних бића. У сваком случају, ова слика обједињене васељене, опет у односу на Тројичног Бога, јасно и недвосмислено нам показује да разбијање јединства материјалне и духовне стварности и није толико лако и по себи разумљиво. Овде нема нарочитог успеха велика упорна борба између материјалиста и идеалиста, који овај проблем решавају тако што увек праве оштру поделу између материје и духа. Штавише, идеалисти свакога вида желе да представе један свет и један живот сачињене из сва различита основа. У богословљу светога максима Исповедника може се уочити борба против чулног дела, када је реч о заробљености душе унутар граница непокретне статичности. тада дух није у могућности да напредује и да преображава материју. Ово је, дакле, прави смисао борбе против чулног света. У супротном, када је реч о хармоничном односу између чулног и умственог света, уочава се узвишенији стваралачки тон вишега живота, уравнотежених тежњи и настојања. Духовност и чулност се тада налазе у савршеном односу и налазе свој плодоносни израз.
Из књиге – Свет, човек, заједница
