У Главама о љубави, у Писмима. а могло би се рећи и у свим својим делима, свети Максим. даје предност и средишње. место појму и садржај, љубави. и како се не би могло замислити стварање творевине из ништавила, однос између Бога и света, човеково напредовање ка савршенству и обједињујућа улога Цркве у свим димензијама природе и историје, да није било божанске љубави. Отуда, основна карактеристика човековог уподобљавања Богу јесте напредовање у љубави. Наиме, само она реално омогућује да човек буде по образу (тј. по икони) свога Творца, а самим тим пружа му могућност и подлогу да до“ сегне „подобије“ Божије. Лако се може уочити да свети Максим следи учење светог јеванђелиста Јована и светог апостола Павла. Подсетимо се 12. и 13. главе Прве посланице Коринћанима  где се може уочити да хармонично и сапостојање и сарадњу удова тела у литургијској пројави његовог целокупног живота и мноштва благодарних дарова, обезбеђује љубав – прва и највећа у триптиху врлина. Не може се замислити трајно устројство и одржање тела без љубави.

Већ смо изложили и на одговарајући начин истакли учење светога Максима о еросу и б његовој екетатичкој усмерености кроз агапијски, личносни и кинонијски однос између Бог, и створеног света. Код светога Максима, кади код ;Дионисија Ареопагита и осталих Отаца мистичара. појам ероса (Ерос) је истозначан са појмом „љубави (агапи). Реч „ерос“ је преиначена и преображена у хришћанском учењу о љубави. Она у себи не садржи ништа од својстава карактеристичних за егоцентризам и посесивну љубав какву описују нехришћански писци. Нити је то посредничко демонско божанство које нужно повезује непремостиву раздаљину између Бога и човека. према Платоновој Гозби. Реч је, наиме, нагону ка битију, односно ка добру, који, као дар бићима од Бога, доводи бића до личносног односа и усмерености према божанском животу, који је пуноћа љубави, односно пуноћа битија и добра. Већ свети Дионисије Ареопагит, који превасходно говори о еросу, уврштава овај појам у богословски свет, хитајући, наравно, да умири оне који се плаше ове речи која би евентуално могла да их саблазни или да их уздрма на било који начин. Овде су, дакле, ерос и љубав једно те  исто јер исказују, колико је то уопште могуће, карактеристике божанског живота, божанских енергија. а истовремено и дубоке чиниоце човечанске природе која тежи свом усавршавању кроз однос према Богу. Другим речима, извор љубави јесте Бог, Који се и Сам назива Љубављу. Као тело које своју светлост добија од другога, човек поприма од Бога својство љубави.

Ни кад је у питању Бог, ни кад је у питању човек, љубав никако не треба схватати само као неку силу, као неко владање, или као овакав или онакав однос. Реч је о чиниоцима и устројству самога битија. Љубав је подлога самога живота (несазданог и сазданог) и његов органски израз као основни стваралачки елемент. Свет је постао из љубави, опстаје из љубави и бива спасен из љубави. Нагон за простирањем и сједињавањем произлази из природног развитка и кретања живота. Развијање се на бива односи у дословном смислу, док за Бога оно бива начин постојања. Због тога, где нема љубави. тамо је пропаст, умртвљење, мржња, завист и неразборита тежња за господарењем. Егоцентризам, аналогно својој дубини и интензитету, означава ово одсуство љубави и манифестује се као пропаст и пустошење живота. Велика је грешка посматрати љубав као пасивно владање, па чак и као енергично владање, при којем се напросто избегава зло и настоји чинити добро. Наравно, постоје и имитације и карикатуре сваке ствари; због тога се јављају и такве форме љубави. Па ипак, независно од имитације и карикатуре, љубав по својој природи, на стваралачки начин, представља процват самога живота. У Богу она јесте начин постојања и енергије.
Отуда, једино стваралачко и одржавајуће узрок о љубави представља корен и темељни узрок сваке могућности заједничарења. Као што смо детаљно испитали, тројични Бог јесте љубав и заједница. У складу са тим, као начин постојања. Он се поима као јединство и узајамно заједништво.

Тако и Његова творевина, која најпре треба да надвлада нихилистичку тежњу која  води ка подели и пропасти, остварује свако заједништво кроз природно устројство „образа и „подобија“. Стога. напредовање у личносној усмерености ка Богу одређује и ступањ и изворност заједништва, Што више одумире овај однос (који ипак никада не може да нестане из основа „образа“ јер би то значило губитак или умртвљење самога живота). то су више за опстанак и одржање ове заједнице потребне спољашње принуде, потпоре. употреба законите и незаконите присиле и уопште сва конвенционална средства. „Сабирање“ бића у једно обједињено заједништво сачињава карактер божанске доброте. Деца Божија се расејавају и губе, чак и ако се држе конвенционалних заједница у којима, макар и у најнезнатнијем виду, постоји љубав као подражавање божанског живота. У много већој мери енергија Светога Духа непрекидно остварује „међу“ собну усклађеност“ удова тела Цркве, увек посматране унутар димензија створеног света. Ово јединство и „међусобна усклађеност“ јесу резултат „грађевинског дела“ Светога Духа.

Дакле. љубав укида разарајући и крхки елемент стварности бића јер пружа познање Бога је увек повезано са добротом. Истина и доброта су међусобно нераскидиве, па тако треба да се појављују и у животу бића како би се он налазио у свом природном развоју. Непознање Бога нужно означава и одсуство добра, а тиме и непричасност и пропаст живота, што сасвим природно доводи до самољубља, а не до богољубља.

Ово самољубље, односно непознање Бога, чини да људи, према изразу Дионисија Ареопагита „буду међусобно неприлагођени, нетрпељиви, и неспособни да живе један крај другога“, такво стање, међутим, нестаје у „сабрању“ Бога и људи кроз однос љубави. Тако љубав, са једне стране, осујећује погрешну употребу разума, који, одбацујући незнање, тежи ка познању Бога. Упоредо са самољубивом жељом, љубав усађује у човека чежњу за Богом, а насупрот господарској и тиранској  владавини гнева, развија подвиг за проналажење Бога. Ова љубав, дакле, не устројава само заједницу између Бога и човека, већ богољубивог човека чини „богом“. У стању „сабраности“ у простору Цркве, у „сабору“ свих различитих и међусобно супротних карактера, и у „свеопштој скупштини“ свих, појединац више не може раздавати себе од заједнице. Он, наиме, постаје члан те заједнице, свезан силом благодати, тако да заједничари у божанском животу и напредује.

Крај првог дела

Из књиге – Никос А. Мацукас – Свет, човек, заједница

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име