Богословље светога Максима следи и са чудесном доследношћу тумачи дуг учења учења светога јеванђелиста Јована. Љубин, која представља благодатну заједницу верних, увек у вези са Богом. Односно са „благонаклоним“ чиниоцем развијеног и савршеног заједништва, није апстрактна нити се исказује кроз некакву изолованост и отуђивост човека од остале браће. Ова љубав је конкретна и делатна, јер превазилази поједине теорије неких људи коју поседују апстрактну љубав према човечанству, и то углавном у безвременим димензијама. Хришћанска љубав представља конкретни израз према конкретном ближњем, према брату и саподвижнику у борби за стицање ове извесне врлине. Љубав према браћи, изражена кроз конкретан однос, представља саму љубав према Богу, која истовремено јесте пуноћа сваке божанске заповести. Изнад материјалних добара, поседа, славе и свих омиљених ствари, па чак изнад тела, налази се ова љубав. Наиме, само у овим конкретним односима, када човек све жртве ради ближњега, налази се, са једне стране, а ученост божанских заповести, а са друге, личносна усмереност ка Самоме Богу. Не постоји никакав други видљиви и опипљиви доказ љубави према Богу, а самим тим ни савршене благодатне заједнице верних, осим потпуног самоодрицања и преданости другоме односно сваком конкретном сабрату заједнице. И овде се, дакле, јасно може видети да је истина органски повезана са добротом. Познање Бога јесте љубав, а истовремено, љубав јесте познање божанске истине. Свако раздвајање ово двоје значи да човек не поседује ни знање ни љубав. Изгубивши прави пут усавршавања по стадијумима, на којем остварује доброту и проналази истину, човек се везује за конкретне идоле. за ограничене области чулне и умствене стварности, за уживања и за егоцентричне маштарије. тако да љубав сматра недосежним добром или нечим што није у складу са човечанском природом. Због тога, он непријатељски и борбени однос према ближњему сматра нормалним, превиђајући притом истину и доброту.
Када љубав, која по својој природи представља развијање људскога бића, односно „образа“, постоји и кад није млака или лицемерна, она поседује неограничену моћ, коју поприма од бесконачног величанства Божијег. Зато је веома лако да човек на снагу одговори снагом или, боље рећи, силом љубави која може да згрне живо “угљевље на главу“ његових непријатеља. Овакав положај је, свакако, недостижан и „против је природан“ кад не постоји ова сила љубави, односно природни развој „образа“. Због тога и Христова заповест о томе да савршен хришћанин треба да окрене и „леви образ“ ономе ко га је ударио, никако не значи да је то последица слабости и бојажљивости. Ако овакав поступак, дакле, потиче од немоћи, тада овај ко подноси ударац, смртно мрзи свога непријатеља и поред своје трпељивости. Другим речима. будући да постоји таква изнуђена трпељивост, мржња је још већа. „Безгневна и смирена“ снага претпоставља јаке душе. потпуни природни развој „образа“, односно еруптивну и стваралачку силу љубави. Тада се. свакако, не остварује само напредовање оних који љубе н који жртвују властити егоцентризам, већ и васпитавање оних којима господари мржња н агресивност. Веома је. дакле. погрешно тумачење које на помен љубави види етику робова. како је дефинише чувени Ниче, јер под љубављу подразумева попустљивост, слабост и изнуђену помирљивост. Оваква љубав, међутим, само носи такав назив. док у стварности представља заостајање у развоју „образа“ егоцентричну рачуницу бојажљивост и по правилу, прикривену и смртоносну мржњу. Овакви типови људи, који се због „хришћанске љубави“ потчињавају онима који су изнад њих. са великом жестином угњетавају оне који су испод њих самих. Исти ти људи ласкају већим и значајнијим људима и ропски им се потчињавају, док са великом лакоћом и неосетљивошћу тлаче оне слабије, или макар имају такву намеру, све док им се не укаже прилика да остваре те своје рђаве тежње. Често они доспевају до „крајњег зла“, по којем не само да завиде својим ближњима због првенства и благодатних дарова, већ развијају читаву оговарачку вештину својих морално отврдлих душа, како би окаљали своје ближње. Уколико човек буде лишен божанске љубави, а самим тим његов развој доспе до такве статичности да његов „образ“ буде затамњен, он постаје нижи од животиња јер не може да воли ни оне који њега воле, а што је још горе, његова одбрана од свих других није управљена на то да заштити своје постојање, већ да уништи све друге. Колико је реално недосежан, а можда и разумом несхватљив, врхунац љубави, као природни развој „образа“, толико је дубока и мрачна провалија мржње која изниче у душама измењеним и изопаченим у самим темељима битија. Тако се и са чисто психолошког становишта може разумети зашто онај ко воли, превазилазећи егоцентризам, завист и мржњу, јесте веома снажан, док онај ко мрзи и завиди, тај изопачује властито битије – иако нема могућност да на подмукао начин повреди онога ко је предмет зависти и мржње; наиме, чак и онда кад не наноси неку спољашњу повреду личности коју мрзи, он сам подноси велику штету. Насупрот томе, великодушан човек, односно онај ко љуби, чак и ако претрпи неку спољашњу повреду, изнутра остаје нетакнут и снажан јер поседује развијен живот „образа“.
На тај начин бива разумљива чињеница да љубав, заједно са познањем божанске истине, јесте непосредан и конкретан чин који се простире на односе унутар једне братске заједнице. Таква револуционарна и рушилачка сила, која може довести до смањења егоцентризма и до жртвовања самога живота, не може бити схваћена на апстрактан начин, или у сфери неког безвременог мистицизма, или било каквог удубљивања у стање пасивности и умртвљивања сваке жеље, јарости или мишљења. Мишљење, жеља и јарост постоје, али су преоборажени и препуни борбености. Стога, љубав у хоризонталној димензији треба да поседује међусобно збратимљене веру и наду. Осим уверености у постојање Божије, вера представља делатни заокрет душе ка стицању врлина. Осим тога, прелазећи пут хришћанског живота. вера постаје потпуно поверење у Бога, а истовремено и у човека. Тиме љубав постаје подвижничка. Човек који љуби, кроз надање окуша будуће савршенство које кроз подвиг очекује. На
тај начин, не само да је у стању да осујети свако зло које се јавља на његовом путу, већ истовремено и преображава своја дела и чини добро у свету. Све ово може постати стварност кад је верник обдарен вером, надом и љубављу. Ова последња, дакле, престаје да буде апстрактно начело, саосећање према напаћеном човечанству, већ бива духовна и плотска реалност. Другим речима, да би била исказана у својим истинским димензијама, љубав треба да се изражава као отеловљена духовност, са стваралачком и одржавајућом силом која чини да благодатна заједница буде стварност. Дакле, нити се зло може укинути, нити се добро може остварити, без вере, наде и љубави.
Из књиге – Никос А. Мацукас- Свет, човек заједница -Беседа
