Тако, светотајинска структура васељене деловање било које свете Тајне не представља, другу до органску везу између тварне и нетварне стварности, у којој се остварује јединство и прогресивни успон творевине. Изван овог односа и јединства нема никакве светотајинске силе нити икакве могућности познања божанске енергије због тога што природно стање ствари јесте јединство чулног и умственог. На оваквом ставу свети Максим инсистира на категоричан начин, и то у више наврата. Тако он, рецимо, наглашава и истиче да без „природног созерцања“ никако није могуће замислити израз деловање енергије светих Тајни. Свака појава Бога у творевини, која представља целовитост њеног стварања кроз тајну божанског присуства савршава се на темељу и „подлози“ божанских логоса којима су бића обдарена. Према томе енергија и деловање сваке Тајне понаособ није друго до даљи развој и окончавање логоса стварања. Овде се Тајна, наравно, не поима као по чудно и нестварно, нешто страно „прироном“ (тј. у складу са природом) развоју творевине, односно као нешто што само од себе, неистраживо, ненадано и без разлога продире у природну стварност. Свака Тајна, дакле, представља засебну појаву и чин, којим се надвладава подела, уситњавање и безлогосност бића. Стога, сама срж тајне божанског присуства у свету јесте сабирање свих „делова“ тварне стварности, као и трајно обједињавање васељене и живота у окриљу божанског саможивота. Ово означава божанско присуство – тајну божанске енергије и 6ожански Промисао. Само тако можемо разумети величанственост и свештеност творевине у њеној природној (тј. физичкој) и историјској структури. Познање овога односа између творевине и нетварне стварности удаљује нас од сваке јефтине реторике и пружа нам осећање јединства и свештености васељене. У супротном, изговарамо речи без покрића и нисмо у стању да се при-
ближимо тајни стварања. Осим тога, јединство и свештеност свега постојећег не оставља простора за некакав дуалзам између свештеног и скверног, између божанског и демонског простора. Овакве поделе су, наравно, могуће и исправне, али посматране само под призмом етике, а неми онтологије. Наиме, постоје и божанске силе и њима супротстављене силе, али не постоје места у којима борави Боги места у којима борави ђаво. Отуда не остаје простора низакакве иделопоклоничке представе и схватања. Васељена и живот почивају у рукама Божијим. Оваква представа божанске владавине толико је узвишена да надилази сваки наивни тропоморфизам, нако је изражена превасходно у антропоморфном виду. Осим тога, због помену тог односа између Бога ин васељене, целокупна природна стварност поседује постојаност, трајност и истоветност природне енергије, а изван свега тога, свет је механички, несавитљив и окамењен. Реч је, дакле, о свету који је постојан и стабилан, али истовремено жив, покретан и прогресиван. Логоси бића и закони природе представљају најсуштинскије елементе творевине. Логоси се могу спознати у непрекидности трајања сваке врсте, а закони се откривају у истоветности природне енергије сваке врсте. Логоси и закони јесу путеви који воде до богопознања и до
„богоделања“. Логоси, дакле, објављују Творца и показују Његову величанственост;
закони васпитавају човека, доводећи га до врлине. Логоси омогућују „теорију“, а закони праксу. Хтео-не хтео, човек је зависан и слободан унутар ове васељене, у којој постоје логоси и закони. Уосталом, и сам поседује одговарајући логос и одговарајући природни закон. Коначно, саображеност човека логосима и законима – будући да је његова природа подударна са њима – не само да не значи његово потчињавање физиократском и материјалистичком, већ значи слободу, напредак и целовитост у границама божанског живота. Ово се, пак, збива само у поменутом случају, јер постоји однос између Бога и творевине, између умствених и чулних ствари. У супротном, без горепоменутог односа, зависност човека од природних закона неизбежно доводи
до физиократског поимања човека и живота.
Због односа између тварне и нетварне стварности, ни познање природних чињеница није потпуно без познања умствених датости. Наиме, посредством видљивих ствари видимо и оне које су невидљиве, вели свети Максим, тим пре, посредством невидљивих можемо да појмимо видљива тварна остварења. На основу поменутог односа између чулног и умственог, незамисливо је созерцање природе, која се открива унутар својих видљивих граница. Ово се, пак, збива зато што је повезаност чулних и умствених ствари нераскидива и органска. Обједињујућа сила која сабира ове две димензије јесте Сам Бог Логос. Тако се свеукупан умствени свет на мистичан начин „преписује“ и „одсликава“ у чулном, а свеукупан чулни свет је „присутан“ у умственом и помоћу логоса се „поима“ у њему. Логоси су чиниоци умственог света, који се, као накане и суштинотворна „предодређења“, целосно налазе у божанској вољи, док „обрасци“ јесу символи чулног света, у којем се открива и објављује божанско прису-
ство. Логоси и „обрасци“ су међусобно тесно иоргански повезани, те на тај начин постоји органско и нераскидиво јединство чулног и умственог. Помоћу логоса бића, божанска светлост доспева до творевине, и тако обрасци, на неки начин, са
правом ступају у божанско јединство. У наведеном случају, ово јединство искључује сваку унутарњу и суштинску зависност овога учења од платоновских праобраза. Наиме, у платоновским праобразима преовладава веома изражено дуалистичко разликовање, па чак и непријатељство, између чулног и умственог света, док овде, у учењу светога Максима, логоси и обрасци увек остају у јединству које је у складу са њиховом природом и са њиховом релативном сродношћу. Отуда се, дакле, лако може разумети да ово јединство васељене и живота унутар божанског присуства даје и нарочити значај појму символа. Овде символ није само једна представа, или при-
родна стварност, или пак чињеница која изражава истину, нити је он неки засебан елемент, бескористан за истину и сасвим јој туђ. Таква представа јесте идолопоклоничко схватање појма символа. Иако поседује спољашње карактеристике идолопоклоничког начина размишљања, библијско и богословско учење посматра символ и истину као једну и обједињену стварност. Пошто постоји јединство чулног и умственог, не може се ни замислити некаква евентулна природна подељеност
између символа и истине. Чулни свет је символ умственог света, али и један и други представљају једну обједињену стварност. Због тога се свети Максим не устручава да каже да је Христос постао образац и символ Свога постојања. Другим речима, иако је био скривен по Својој неприступној слави, Логос је символички открио Своје присуство и на тај начин целокупну творевину довео до те невидљиве славе. Тако је тајна Очовечења Логоса, крсне смрти и Васкрсења уврштена у тајну односа саздане и несаздане стварности. Однос палећи чулног и умственог света, који се заснива на међусобној повезаности логоса и образаца, јесте претпоставка за остваривање, а затим и за разумевање, свих енергија и свих догађаја плана божанског домостроја.
Из књиге – Свет, човек, заједница
