Приступ Богу је приступ истини и животу или самоме добру. Када се човек приближи Богу, односно када Га спозна, он остварује добро, стичући коначну пуноћу живота. Стога, познање Бога није пуко обавештавање, односно објективно мерење неке величине. Реч је о личносном искуству које обезбеђује усавршавање живота и остваривање његове коначне пуноће. Другим речима, познање Бога означава личносни сусрет између Бога и човека, заједничарење човека у божанском животу, исказивање и усавршавање његовог разума, ума и срца. Према томе, иако можемо рећи да се спознајне могућности човека одржавају и оспособљавају и да дејствују, оне ни на који начин нису самосталне, нити остварују неку делатност палога, а тиме и распарчанога човека, у коме, због напрслине која се појавила у јединству његове личносне и спознајне способности (разума, ума и срца), постоји дијалектика између вере и знања. У простору у ком је знање de facto аутоаутономизовано, упоређујемо веру и знање. У супротном, ове две функције налазе се у јединству. А ово јединство се поима унутар динамичких оквира оствареног јединства чулног и умственог света, природног и натприродног откривења, односно историје и вечности.
Горње објашњење је веома неопходно да бисмо разумели пут апофатичког богословља у односу на катафатичко. У вези са апофатизмом православног богословља, постоје многа погрешна схватања, а узрок томе је недостатак богословских претпоставки које се тичу односа чулног и умственог света. онако како смо их пред ставили у претходним главама. Апофатичко богословље је лишено сваког гносеолошког детер минисања Бога; оно запоставља сваки објективни и квантитативни однос, свако име и свако поређење. Бог се спознаје у личносном односу, у ћутању, у тајни која само иконички и символички може бити представљена. Стога Божанство, за истинског и посвећеног богослова, јесте „непојмљиво и „нелогично“ (тј, не-логосно) са оне стране сваког појма који нуде објективни и квантитативни судови. Бог се не поима ни као узрок света у смислу узрока који преовладава у природи. Другим речима, Бог нема такав однос према свету. Насупрот томе катафатичко боголовље посматра Бога као узрок света, и даје различита имена која дефинишу Његов однос према творевини.
Овде треба да разјаснимо два неспоразума. Пре свега, код појединих теолога постоји утисак да апофатичко схоластичког богословља (via negativa), којим се различита својства и називи придају Богу. Овај метод, међутим, не представља апофатичко богословље, јер инсистира на приписивању својстава и имена Богу на основу чисто гносеолошких критеријума, који се тичу аутономизованог логоса. Апофатичко богословље је далеко од сваког дефинисања односа између Бога и света. Коначно, по светом Максиму Исповеднику, Бог је са оне стране сваког потврђивања (тј. катафазе) и сваког порицања (тј. апофазе). Богу можемо приписати биће и небиће; међутим, ни једно ни друго не може представљати Бога.
Но, и гледиште да се апофатичко богословље налази у дијалектичкој супротности у односу на катафатичко, или да само апофатичко богословље представља карактеристику светоотачког учења, сасвим је погрешно. Оно се заснива на очигледној немоћи да се на исправан начин замисле последице јединства умственог и чулног света. Само по себи, катафатичко богословље раскида ово јединство је и као што је и природно, доводи до изопачења хришћанског учења. Само по себи апофатичко богословље бива несхватљиво јер мора да се односи на човека, који је чулан и умствен. Другим речима, читав овај проблем се погрешно доводи у везу са избором између овог двога, јер он заправо почиње у раздвајању природне и натприродне диензије.
Катафатичко и апофатичко богословље не само да могу упоредо постојати у хармоничној синтези, или настојању да се оствари ова синтеза, већ се неусиљено могу изразити на јединствен начин. Тада оба ова богословска вида задобијају одговарајуће место. Свети Максим их нигде не доводи у у међусобну супротност; штавише сматра да Богу најближа карактеристика није биће, него небиће.
Из књиге – Свет, човек, заједница – Беседа
