Јединство Бога и света, свега умственог и свега чулног, логоса и образаца, темељи се превасходно на заједничарењу. Бог и творевина се међусобно коренито разликују у овом односу јединства, јер Бог само „прима заједничарење у Себи“. док творевина и заједничари и у њој се заједничари. Уосталом, она прима заједничарење само кроз предавање једног по квалитету узвишенијег живота. Ова могућност предавања није самосвојна јер представља благодатни дар који потиче од заједничарења у божанској енергији.
Створена бића, дакле, ни на који начин не поседују самобиће и саможивот. Ово двоје се обезбеђује и остварује заједничарењем у божанској енергији која дарује биће (мод, постојање, битије) и трајно га одржава и води. Сувишно је истицати да ово разликовање између Онога у Коме се заједничари и заједничара, будући да овај други потиче од стварања „из небића“, не чини да заједничар после заједничарења буде независан и самосталан. Заједничарење се трајно наставља, јер заједничар не представља степеновање суштине Онога у Коме заједничари, односно, будући да је из ништавила, он не заједничари у божанској суштини. Другим речима, овај однос између Онога Који прима заједничарење и заједничара не потиче из удвајања једне вечне суштине, или из њене еманације, већ се појављује после стваралачког чина који Бога и створења ставља у такву зависност да се „битије“ и „добро битије“ створења темељи на божанском присуству, и то не само У тренутку постанка већ и током трајног пута њиховог стицања ња коначне пуноће.
У Плотиновим Енеадама може се пронаћи на импресиван начин формулисано становиште о предавању бића од стране вечног и првог начела, које остаје исто и неисцрпно, иако биће и живот расејава на многе огранке. Овде, међутим нема оне основне прапоследице разликовања између непричасне божанске суштине и причасне
енергије. Реч је о еманацији из прве суштине Једнога, која остаје једна и увек иста. Многоврсна бића, која своје битије задобијају од првога начела. на концу се од њега разликују по поларизму и „распарчаности“ изливене светлости, односно неистрошиве прве суштине, а не по разносуштности своје природе. Штавише, Плотин користи две сликовите представе да би показао на који начин мноштво потиче од једне суштине. Прва представа јесте слика једног извора који нема никакво друго начело, и истовременог постојања многих река. Многе реке се рачвају и разливају на све стране, а да притом не исцрпљују воду из првога извора, а њега самога не комадају. Он увек остаје један и неизмењив. Друга представа јесте корен и разгранавање неке биљке. Корен је увек један, иако дарује живот свим осталим деловима живог организма. И, наравно, у овом случају једна је суштина у једноме и у многима. Разлика постоји само између Једнога и „мноштвености“ бића. По питању суштине Једнога и многих, не може бити никаквог разликовања, јер бића не потичу од стварања из ништавила та сходно томе, није могуће, а није ни допуштено правити разлику између суштине и енергије Једнога. Реч је, наиме, о изливању и разливању суштине божанске светлости у једну димензију у којој се разгранава и распарчава, пошто се тиме формира материја. Много је образованих бића природе, док је образотворна суштина првога начела једна и увек иста. Тако се може објаснити заједничарење многих у суштини једног и првог начела.
Богословље светога Максима, међутим, које се заснива на основним начелима дотадашњег светоотачког богословља, инсистира на подели између Онога Који прима заједничарење и заједничара, под призмом стварања и разликовања између нетварног Божанства и тварне природе свих створених бића. Заједничарење се одиграва као некакав наставак стваралачког и унапредилачког чина који непрекидно извршава божанска енергија. Не ради се, дакле, о пројекцији божанске суштине, већ о стицању коначне пуноће и о довршавању створених бића разносуштних у односу на Божанство. Без заједничарења нема ни одржања творевине ни њеног унапређења и довршења. Ово заједничарење бива у складу са пријемчивошћу сваког појединачног бића. У заједничарењу, наравно, учествују и безлична бића, али попримају само битије које тим заједничарењем одржавају. Па ипак, њихова пријемчивост је толика да не до-
пушта појаву и пораст „доброга битија“. Ово се збива због тога што не постоји одговарајући логос оне пријемчивости, који може напредовати до облика једног узвишенијег живота. Другим речима, после даровања суштине свакој вештаственој стварности од стране божанске синергије. потребни су ж одговарајући ступњеви пријемчивости да би се остварио ход ка оживљењу, ологосењу и обожењу бића. На тај начин, створења само задобијају битије или напросто стичу суштину: нека бића после стицања суштине заједничаре у животу и кретању које тај живот подразумева. а нека заједничаре у логосу и доспевају до умственог развоја своје природе. а на концу се обожују заједничарећи у обожујућој енергији божанског живота. Овде је дакле реч о суштинотворној, животворној, умудрујућој и обожујућој енергији божанске благодати. У овим енергијама бића заједничаре аналогно пријемчивости своје природе и аналогно развитку властите воље у складу са природном стварношћу свога постојања.
Претпоставка за остваривање „доброга битија“‘ јесте заједничарење у животворној божанској енергији. Затим следи развитак словесног живота, који могу остварити и створења која се противе обожујућој благодати. Код њих се логос развија независно од активности ума, који је отуђен од божанског живота. Према писцу Ареопагишских списа, чак ни демони нису изван божанске доброте; не поседују, напросто, битије, зато што живе, умују и крећу се. Имају, дакле, некаквог учешћа у доброме. Но, свакако су лишени „доброга битија“, за чије стицање је неопходан слободан одговор на божанску понуду, а потом и стваралачки пораст благодатних дарова. Другим речима, благодатни дар и властито прегнуће органски су повезани и чине „добро битије“. Па ипак у основи заједничарење игра водећу и суштинску улогу у овоме. Ништа се, мећутим, не може постићи уколико , са овим не иде и саображеност природном развитку постојања.
Заједничарење у божанским сиергијама суштинотворним, животнорним, умудрујућим и
обожујућим – које остварује нека личност, може довести до употнуњења „доброга битија“. Само личносна бића могу да заједничаре у свим овим енергијама. Пријемчивост ових бића може да стекне своју потпуност кроз однос према божанском присуству. Личност, дакле, има могућност да се односи према другој личности, а у овом конкретном случају – према Тројичном Богу. Усмереност личности ка другоме, поставља човека на врхунац јединства између творевине и Бога. Код личносних бића јасно се може уочити да творевина, са логосима које је стекла од божанске стваралачке енергије, јесте икона Тројичног Бога. Личносна бића, дакле, поседују могућност – увек у границама вештаствене природе – да се уподобе Богу и да постану причасници божанске логосности и божанског живота, који води ка савршенству. На овом месту искрсава истина о тајни Личности Свете Тројице и о тајни личности логичких бића. Аналогност логоса творевине у односу на божански живот овде налази пуноћу и свој целовит израз. Заједничарење творевине у божанској енергији представља градацију пута и успона, од стихијске и непокретие материје до најузвишенијих видова односа између логичких бића и Бога, тојест односа личности према личности (лицем у лице). Другим речима, заједничарење творевине, у ње-
ној коначној фази, у основи представља личносну усмереност ка Тројичном Богу. Могло би се чак рећи да целокупна творевина, у том јединству Бога и свега постојећег, за своје представнике има логичка и личносна бића која заједничарење у енергији божанске славе чине потпуним и савршеним. Личност и личносни живот јесу владајући елементи у васцелој творевини, јер само они творевину доводе у непосредан однос према Гројичном Богу. У оваквом случају, рекло би се, однос између творевине и Тројичног Бога није у основи дијалектички, као што је то желео Karl Barth, већ дијалошки (тј. дија-логосни). Бог се обраћа личносним бићима, а ова су усмерена ка Њему. Кроз ову усмереност, која представља узвишенији вид заједничарења у божанској енергији, сазрева и употпуњује се дијалошки однос између творевине и Бога. Само на тај начин – у односу према Богу – јединство васељене и живота
бива утемељено и тежи ка својој потпуности. Коначно, не постоји некакво статично, безлично, окамењено и круто јединство, које своју пуноћу непрекидно налази у савршенству божанког живота. Наравно, владајући елемент овога јединства јесте личносна димензија, јер њу открива и динамички остварује личносни Бог творевине.
Из књиге- Свет, човек, заједница – Никос А. Мацукас
