Основна претпоставка постојања благодатне заједнице јесу два литургијска стања у целокупној грађи и животу тела:
1) заједништво сваког благодатног дара, и 2) личносни, а самим тима. и агапијски, однос једнога према другоме, и о6ратно, однос између функција благодатних дарови: за. Благодатни дар припада заједници, а не области егоцентричног. Уколико се сведе на њу, благодатни дар се умртвљује или изопачује у својим основним пројавама и испољењима. Другим речима, престаје да буде дар и да служи телу: пре би се рекло да постаје паразитски организам који оптерећује живот заједнице. Међусобни однос појединачних припадника заједнице био би незамислив без предавања и примања оних дарова који доприносе досезању савршенства. Сходно томе, агапијски и личносни однос се литургијски изражава кроз пораст и деловање благодатних дарова у животу заједнице. Tако су личност и личносни живот незамисливи изван заједнице, а заједница се, опет, не може ваљано остваривати у целокупном свом устројству без односа између личности и без личног живота. Наиме, да би се остварила благодатна заједница, као синтеза личног и друштвеног живота, неопходни су:
заједничко добро, и 2) личности, као носиоци који заједничаре у том заједничком добру. Људи деле исту природу; према томе, заједничко добро јесте управо та човечанска природа. Личности (тј. лица) у њој заједничаре и у њој се утврђују као људска бића. Заједничка природа, дакле, јесте садржај личности, док личност пред- ставља начин постојања природе, у складу са њеном непоновљивом засебношћу. Не може се замислити личност која не поседује непреносиво својство другости: да буде то што јесте и да се не поистовећује са нечим другим. Овај начин постојања, као непоновљиве другости, изграђује личности, које затим могу да се уврсте у заједничко добро и да формирају заједницу. Различитост личности, као носилаца који заједничаре у заједничком добру, те својим литургијским изразом доприносе динамичком порасту тела заједнице, остварује се кроз разноврсност благодатних дарова. Наиме, пошто свака личност поседује другачији литургијски благодатни дар, она се разликује од друге и постоји као нешто посебно џ непоновљиво. Сходно томе, не могу се замислити личности без различитости и без одређене самосталности“. У случају да не постоји таква различитост. која може досегнути чак и супротстављеност другим личностима, било би незамисливо заједништво јер не би постојала једнообразност носилаца једног заједничког добра. Не би било свесног и личносног учешћа у заједничком добру, а истовремено ни односа према литургијској пројави благодатног дара. Евентуална једнообразност и изједначеност носилаца заједничког добра довела би до уништења личносног живота, па чак и самога заједништва, какво сусрећемо у благодатној заједници. На основу свега овога, очито је да се појам и садржај личности, који представљају основу заједнице у простору Цркве као иконе Бога и свеколике творевине, темеље на тријадолошком и христолошком учењу. Наиме, као што смо већ говорили на почетку ове студије, Лица Свете Тројице се међусобно разликују по својим ипостасним својствима. Истовремено, међутим, она заједничаре међу собом на основу учествовања у заједничкој суштини и заједничкој енергији. Међусобна личносна усмереност и заједничко учествовање сачињавају Тројичну заједницу. Тако се може разумети зашто црквену заједницу која се може разумети по образу Тројична, сачињавају чланови личности. Јер, да није сачињена од личности нити је била заједница нити би представљала икону Божију. Исто тако оваплоћени Логос, као Личност, јесте носилац божанске и човечанске природе. Наиме, једно је Лице (тј. Личност) оваплоћеног Логоса, јер је један начин постојања двеју природа. Отуда, две природе, међусобно сједињене несливено, неизмењено, нераздвојно и нераздељиво, имају једног истог носиоца: Личност Бога Логоса – те постоје и исказују се у једном носиоцу, а то је Сам Логос. У оба случаја, и у тријадолошком и у христолошком учењу, имамо веома развијен појам личности као начина постојања природе и као непоновљиве засебности која се не слива са природом, већ постаје њен изразитељ. Под овом призмом, дакле, лако се може разумети карактер хришћанске заједнице, у којој нема ништа апстрактно нити начелно. Приоритет припада личностима, личносном животу и деловању благодатних дарова; наиме, и по учењу тријадологије и христологије, личност је оно што претходи и преовладава. Чак и начин постојања Сина, као порода, и Светога Духа, као исхода, има своје исходиште у Лицу Бога Оца. Тако Тројична Заједница бива личносна, а рекли бисмо и егзистенцијална. Овде треба прихватити тврдњу да је богословље већ доспело до појма личности и међуличних односа, и то на непоновљив, а може се рећи и тачан начин. Слична гледишта да сваком суочити и у области философије. У случају, било би нетачно тврдити, као (што понеки чине, да се овакво поимање личности нигде не се усреће у старогрчком начину мишљења. Наиме, пошто се он не среће као terminus technicus, они сматрају да је одсутан и као појам и као садржај. Можемо начелно рећи да је појам личности. као начина постојања, присутан у старогрчкој мисли, односно да је садржан у појму логоса. Скоро свака философска школа, независно од своје специфичности, учи да логос јесте начин постојања човечанске природе, који дарује аутономност и засебност у односу на јединствену и заједничку стварност света и живота. Они који сматрају да појам личности није присутан у старогрчкој мисли, изједначују грчке философске системе са начелима индијске философије. У сваком случају, појам личности проналази на терену богословља најплодније тло за свој развој, пре свега у учењу о Тројичном Богу, о личности оваплоћеног Логоса, и о Цркви као кинонијском телу верних, по образу Тројичне Заједнице. Данас богословље слободно посматра философију персонализма и егзистенцијализма, у комбинацији са закључцима социологије у вези са овом темом. На тај начин, нудећи формирано и исправно схватање појма личности, дајемо одговоре на поједине тврдње о хришћанству на основу погрешних критеријума, према којима хришћанство превиђа или занемарује фактор егоизма, који игра главну улогу у животу заједнице. Хришћанско учење, међутим, не изједначује све људе нити њима храни безличну звер заједнице. Оно хоће да сваки човек буде личност а да у заједници дође до изражаја разноврсност благодатних дарова. Зато оно, уместо елемента егоцентризма и индивидуалне различитости истиче елемент личности и личносни живот. У благодатној заједници не постоји нека упадљива превласт једнообразности већ истицање личности, које су по образу Творца, и разноврсност благодатних дарова. Стога, начело заједништва, које заступа хришћанско учење, јесте хијерархијско, али у границама живота по благодати, а не по превласти. Наиме, само личност, заједница, тело и хијерархијско устројство могу сачињавати лепоту целокупне творевине, која је „по образу и подобију“ Тројичнога Бога.
Из књиге Свет, човек, заједница – Беседа
