Кретање тварних бића по природи је детерминисано нагоном ка добру, односно ка бићу. Она се, наиме, крећу да би испунила битије и живот. уздижући га, кроз драматичну борбу, до високог ступња. У тој борби, бића на сваки начин избегавају пут ка уништењу, јер су у основи са „аутентичном силом бића“. Овај агапијски нагон ка бићу, као што смо већ истакли, сна уништавајућег призива ка небићу. Основна карактеристика свакога бића јесте активност у правцу остваривања живота. Разлог за ово јесте чињеница да је творевина органски по везана са Тројичним Богом, Који представља Саможивот и његово неизнуђено изливање. У томе је садржана тежња Бога ка „пружању и ширењу“. Бића су, такође, обдарена таквим поривом. Због тога, у сваком свом „изливању“, које одговара „могућности бића да Га прихвате“, она проналазе Бога, или Га макар траже како би стекла коначну пуноћу и целовитост. Реч је, дакле, о пројави нагона ка добру, који се у језику светога Максима, као и у језику ранијих и каснијих мистика, назива еросом. Другим речима, кад нису потчињена нагону уништења, створена бића поседују једну и јединствену кретњу, која је „екстатичка“ и „употпуњујућа“. Ова кретња развија бића у складу са њиховим природним окончањем. Бића нису произишла из творевине у њеном коначном стању, већ прелазе из небића у биће, где трајно стичу своју коначност. Развијање и окончавање бића темељи се на личносном односу између њих и Бога. А тај однос је превасходно еросни.
Бог „се пружа“ (тј. простире се) и везује бића у такав еросни однос који у основи. Карактерише нагон ка битију и ка стицању коначности. Тако се бића „пружају“, и у сазревању свога кретања тешње се везују за извор тог еросног односа. Ерос је „екстатичка“ кретња која и утаје да бића, у односу према Богу, постоје и утврђују се кроз стицање коначности. ово кретање, пак, све више и више чини да бића припадну Богу а не себи самима. Овде ерос има своју природну путању; представља ка Ла кроз коју се остварује коначна пуноћа би за, ако се може разумети да путања супротна оној која води ка небићу јесте одсуство тога ероса, али и његово изопачено манифестовање. Уместо да припада односу између ја пити, где цвета коначна пуноћа личносног заједничарења, он је стиснут унутар тесних индивидуалних граница – претвара се у смртоносни и уништавајући егоцентризам. Ерос је љубав и усмереност ка бићу која доводи до његове коначне пуноће; еросна кретња повезује и обједињује бића са Богом, док статична и егоцентрична затвореност у себе доноси отуђење | бића, односно повратак у ништавило. Није нимало чудно што се из једног таквог повратка развијају силе које уништавају биће. Јер, екстатички нагон ероса јесте остваривање самога живота, проналазак Бога кроз личносну заједницу, а самим тим и превазилажење небића. Одсуство или изопаченост овог нагона доводи до супротне тачке и није у стању да, попут божанског ероса, оствари превазилажње небића. Средишња тема Платонове Гозбе управо је ерос. Реч је о „катарзи““ једне трагедије која је наступила после пада душа у простор чулног. Што се, наиме, „бог не меша са људима“, ерос представља демонско посредничко божанство које уједињује богове и људе. Тако, сједињење душе са светом њеног порекла представља средишњу тему овог дијалога. Ерос је, дакле „објединитељ првобитне природе“ и исцелитељ оскудности и несавршености душе. У овом непоновљивом стваралачком делу. Платон је врло живописно представио кретање душе која се успиње степеницама божанског света. Веома је занимљив опис и мноштво случајева који, у крајњем, теже једном циљу: стицању коначне пуноће човечанског постојања кроз сједињење са божанским животом, унутар „отуђености“ чулног света. Па ипак овде се не може наћи екстатички нагон ероса. усмерен ка превазилажењу небића и ка стицању коначне пуноће од стране личности, у непосредном и кинонијском односу човека према Богу. Када онај ко љуби не припада самоме себи. већ љубљеноме – то представља личносни кинонијски однос. Тако нешто, међутим, не можемо пронаћи у Платоновој Гозби. И што је још важније: овде не постоји развијено „збивање“, од његовог ембрионалног облика до пута стицања коначне пуноће и савршенства, већ некакво статично јединство које је нарушено, те се помоћу „посредничког“ и „демонског“ ероса поново трага за јединством. Екстаза божанског ероса, према богословљу „истога Максима, јесте стремљење ка добру које руши преграду нихилизма и непостојања, те од борења прави личност. Ерос, дакле, наликује на биљку која ниче из земље, разбијајући њену кору пошто је најпре семе похрањено у земљу умрло. Реч је о кретњи која представља тријумф Живота. Екстатички нагон ероса открива личност која је стекла коначну пуноћу. Овај нагон никад не престаје, иако се, на неки начин, завршава у Богу. Не може да престане јер творевина никада не може да досегне и да открије тварног Творца. и увек је потребно да превазилази преграду небића. Реч је о бесконачном кретању. које схематски може да се представи као права линија чак и кад је у виду повратка ка небићу. Ова права се никада не завршава јер је повезана са бесконачном енергијом Божијом. Због тога се божански домострој, који се одиграва у историјском битију, али и живот хришћана, који се у овоме свету боре против демонског зла, замишљају као праволинијска путања. Стварање из ништавила, као и узајамна повезаност бића и небића. раскида круг неумитне законитости, те бића ставља у бесконачну праволиниску кретњу, незамисливу за старогрчке философе, који прихватају стално кружење само зато што нису у стању да објасне како је могућа трајност кретања и живота без сталног враћања на исто место било каквог елемента који је одатле кренуо. Права линија би, по њиховом мишљењу, водила до статичности и окамењености света. Стога. космологија коју философија начела ко представља јесте затворена, и поред евентуалног динамизма који понекад поседује, као што је рецимо, случај са аристотеловском философијом. Међутим, и по аристотеловској философији. космологија завршава са првим суштинама. индивидуалним ипостасима, и првом непокретном суштином, која представља врхунац. Између индивидуалних ипостаси и прве непокретне суштине постоји тајни динамизам, односно кретање које води од потенцијалног бића до енергије, на пример, од семена до биљке. Но, и а врху и у основи присутна је непокретност која се сматра пуноћом сваке стварности. Прво начело које је само непокретно али све покреће – налази се у савршеном и коначном стању, јер ту нема никаквог преласка од силе ка енергији. Оно што постоји, то је савршено. Зато овде суштина и јесте енергија. Као непокретно начело дакле, оно покреће све, само и једино зато што изазива нагон и ерос. Само начело, међутим, као непокретни покретач, не учествује у том кретању бића, које представља прелазак од „потенцијалног бића“ ка енергији. Отуда, и поред посредног динамизма космологијом стварност има своје границе, унутар којих бива непокретна и окамењена. Кретање је затворено и кружно. И овде је наиме искључена свака праволинијска, бесконачна и праволинијска путања. Таква путања је, међутим, незамислива без учења о стварању из ништавила, а самим тим и о кретању од небића ка бићу, и то кретањем која је непрекидна и трајно се остварује.
Из књиге – Никос А. Мацукас – Свет, човек, заједница
