По учењу светога Максима, бића некад доспевају до своје коначне пуноће. Но, она је релативна у односу на Бога; трајно се обнавља и наставља ка бесконачној дубини. Другим речима, бића доспевају до „стања непокретности“, а то је бескрајно уживање у божанским стварима, и до „статичног кретања“, а то је неутољива тежња. Овде не постоји могућност повратка у уништавајућу измену: обожена бића налазе су стању„ статичног самокретања“. Кретање „зрелих“ бића наставља се кроз бескрајни нагон, као што је бесконачно и божанско кретање. А све ово намеће природа и створених бића и нествореног Тројичног Бога. Стога и у историјским размерама божанског домостроја и у вечном нагону бића у неспознајном Богу, ово крајње карактерише васцели њихов живот. Почетак је одређен крајем, а не крај почетком. Реч је, дакле о динамизму без граница. Јер, у крајњој анализи. „неодредиви бог“ проширује границе бића, тако да се ома, по благодати, трајно простиру ка неспознајним дубинама Божанства, (стремљење ка добру, као божански екстатички ерос, кроз превазилажење небића, постаје пут који води до неспознајног нагона ка Богу. И овде су на хармоничан начин преплетене две радикалне супротности: створено биће и нестворени Бог. Била би немогућа спрега ових двеју супротности када веза у основи не би била личносна и кинонијска. У супротном, не би било могуће никакво међусобно приближавање.
Међутим, тајна стварања и спасења креће се по овој линији божанског екстатичког ероса, односно стремљења ка добру, које, иако тварно и потчињено небићу, увек остаје бесмртно. вечно младо и прогресивно. А ово зато јер заједничари у бесконачном и нествореном Богу, Који дејствује као Ероси Љубав, а као љубитељ и љубљени, изазива кретање бића ка Себи. Коначно, супротне тежње ка статичности и ка ништавилу бивају упијене и неделатне у изобиљу добра и узлазном учвршћењу битија. Само на тај начин живот побеђује смрт. Живот се наиме нигде не сусреће са смрћу, већ је својим порастом и плодношћу осуђује на непостојање. Као непрекидна кретња ка стицању савршенства, ерос представља превасходно познање творевине. Одвија се борба пред сваком претњом од стране статичности и непостојања. А силе које прете да униште постојање нађе у опасности да постане статично. Неизвесно од исхода сваке активности, први циљ јесте настојање да се одржи постојање. Другим речима, рекло би се да отац и цар свега није борба него ерос.
Из књиге – Никос А. Мацукас – Свет, човек и заједница
