Тајна стварања, према богословљу Светога Максима Исповедника, савршава се у активности једнога битија, која започиње Оснивањем логоса творевине, а завршава се динамичким усавршавањем, чији врхунац јесте у окриљу божанског живота. Ова активност би се могла назвати развојном: почетак творевине садржи у себи заметке напретка, који теже ка стицању потпуности и савршенства. Свети Максим у основи одбацује схему Оригеновог учења, израженог пре свега у његовом делу о начелима. Ова схема, коју је усвојио и Евагрије Понтијски, подразумева постојање некаквог првобитног и савршеног јединства; затим следи пад духова, који неминовно намеће нужност поновног успона до првобитног стања. Крај, односно циљ, није ништа друго до почетак. У богословљу светога Максима, међутим, крај није садржан у почетку, већ у коначној пуноћи и целовитости првобитних заметака стварања. Није, наиме, потребно никакво поновно успињање до неког првобитног идеалног стања. Творевина стиче коначну пуноћу својим „природним“ развојем у складу са логосима бића. У овоме је садржан догађај стварања, који пролази кроз фазе и ступњеве, да би се заврши
у обожујућем Царству Божијем.
Због тога би се, без икакве резерве, могло тврдити да срж стварања представља битије личносних бића. Ова активност остварује јединствени циљ творевине: да „променом суштине“ постане оно што Бог јесте „по суштини“?. Основа је увек иста и непромењива; личносна бића. створена из небића и разносуштна у односу на Бога, нису удостојена божанске суштине нити могу да је досегну. Личносна бића ће, наиме. променом суштине (тј. по пресуштаствљењу) постати богови. Дакле, да би се човек развио у складу са природом, потребно је да пронађе Бога, у Коме прапочива логос његовог постојања. Када се креће исправно и у складу са чиниоцима властите природе, доспеће до Бога. Но, човек се не излива из Бога, да би некаквим поновним успињањем могао да се поистовети са Њим: он тежи ка Богу, и тим прегнућем постаје бог и „назива се честицом Божијом“. Дакле, целокупна активност стварања и читава историја, када се испитају под богословском призмом, нису ништа друго до дуготрајан, тегобан и узлазан ход ка божанском стицању коначне пуноће и савршенства. Другим речима, да би доспело до такве коначне потпуности, човечанско битије треба да прође кроз све фазе божанског битија у природној и историјској стварности. Коначно, човек ступа у Царство Божије, јер Бог за њега заиста бива Цар. Божанска енергија довршава
дело стварања. На тај начин, можемо видети да не може потицати ниоткуда друго осим из тог јединственог извора. Само ово представља исправно посматрање творевине не стварања.
Пре него што се одигра, стварање прапостоји као јединствени логос бића унутар божанскевоље. Свака кретња полази од Бога и завршава се у Њему. Овде је, наравно, реч о одређеном монизму, који се на концу разликује као нетварна и тварна стварност. Но, и при овом разликовању остаје једно начело и једна самокретња. Тако, монизам представља основни елемент богословља светога Максима, уз неопходно разјашњењеда се творевина и Бог међусобно коренито разликују по суштини. Због неизрециве чињенице стварања из небића, творевина не поседује некакве превасходне аутономне датости, да би тако, супротстављена Богу, могла да наметне дуалистичку поларизацију. Сваку дијалектичку међусобну супротстављеност треба схватити у оквирима неуспеха дијалошког односа између створења и Бога. Наравно, овај неуспех потиче од кретања личносних бића која не налазе ваљани циљ, а не од самосилног и самоактивног божанског збивања у простору творевине и искупљујуће енергије. Коначно, таква поларизација није у стању да начини два самостална табора. Човечанско збивање јесте стваралачко само кроз однос са божанским збивањем. Према томе, не може се замислити остваривање некаквог аутономног стања, супротног божанској стварности. Због тога, када сагледавамо човечанско и божанско збивање, врло добро знамо да ово прво не може да се замисли без односа према другоме и без зависности од њега. Коначно, о човечанском збивању можемо говорити само у смислу односа. Насупрот томе, може бити речи само о божанском збивању. Колико год се ово чинило апсурдним, оно представља једину истину са становишта тајне стварања.
Тако, уколико се ствари посматрају под овом призмом, лако се може разумети подударност и сарадња божанског и човечанског битија. Изливање божанске љубави са стваралачком енергијом одмах поставља темеље ове подударности и сарадње. На веома карактеристичан начин, писац Ареопагитских списа говори о изливању божанског ероса, који на тај начин не остаје неродан, већ дарује суштину добрим делима стварања. Штавише, он врло сликовито истиче „преизобилност“ ове „рађајуће“ енергије, тако да се на концу божански ерос „делатно остварује“ у простору творевине. Овде се јасно и недвосмислено види не само јединство божанског и човечанског збивања, већ много више јединственост самосвојности божанске стваралачке активности, која, као корен и узрок сваке стварности, извршава устројавање творевине. Ова иста божанска стваралачка енергија остаје радикално различита у односу на сваку тварну стварност, али истовремено остварује тварна дела и доводи их до савршенства. На тај начин, Бог „бива“ живот и кретња за све што се „збило“, а не за Самога Себе. Због тога се свети Оци не снебивају нити се чуде када треба да говоре о Богу Који бива кретња, живот, логос и ум створених бића, док се савремени теолози снебивају, јер очито поседују само привид светоотачког и библијског богословља.
Из књиге – Никос А. Мацукас – Свет, човек, заједница; Беседа
