Наиме, филм о Томи је како недељама слушамо „расплакао Србију“, и даље пуни биоскопске сале, има непрекидну медијску покривеност, већ више од месец дана је непрестано вест и „новост“… Па опет поруке које носи и реакције које изазива јесте та да публика плаче над тужном судбином главног лика и споредних актера, пошто се у њима и њиховим патњама и невољама и сами проналазе на одређени начин. Јасно виде да Тома упркос томе што је имао све (новац, моћ, славу, признања, утицај) суштински није имао ништа или му то макар ништа није вредело јер никада није могао утолити ту црну рупу у својој души, тај зјапећи амбис провалије и бесмисла који га је морио и гонио читавог живота. А значај душе је знао, упркос томе што није био религиозан, већ тужан човек, како се у самом филму наводи.
Видимо да неко ко није имао готово ништа (материјално) у животу, неко ко је читав живот бежао и склањао се од моћи, новца, утицаја, славе и помпе, не желећи никада да постане један од „великих и славних“ (а имао је прилику за тако нешто), на крају је ипак завршио већи и славнији од свих оних који су се у животу грабили и „лактали“ да постану то чиме су били опчињени само да би схватили да је то само обмана, илузија и фантазмагорија.
Да бисмо прво видели како пролазе они „селебритији“ којима често завидимо и чије животе желимо да проживимо а да бисмо потом видели како пролазе они на које често заборављамо и које често занемарујемо а којих се сетимо нажалост тек кад нас притисне каква велика невоља и мука. Они који се склањају од свега пролазног и овоземаљског а држе се Бога и његовог пута. Јер ко се узда у људе и у земљу зида на песку, ко се држи Бога уграђује себе у небеса и у вечност.
backend.etos
