Не, ти ниси стварна,
јер стварност не изгледа тако.
Стварност је бајат хлеб у гладним устима
заливен младим ужеглим вином старог живота.
Стварност је мирис трулих трешања,
мирис бола, осећај патње;
прокужени почетак
кажњен наказном сликом свог краја.
Стварност је бич наших снова;
пуна рака покопаних жеља,
осмех и подсмех,
комедија људи и гротеска човека.
Стварност је лепа само када се угаси светло
или је месец сакрије у природној тмини…
Стварност вреди само у мраку, прекривена илузијом и маштом
пре него што је јутро као какву курву открије
и учини да буде стварна.
Стварност је соба која свесно памти,
кауч који грешно ћути, сат који куца, време које стоје
оно невреме тмурно и љуто што стално долази
и живот који у страху од себе, ка својој супротности иде.
Стварност је бег од стварности,
став мирно пред огледалом са гомилом стида
због онога што видиш;
али и којим зрном поноса што уопште можеш да стојиш.
Стварност је полупразна чаша изнемоглог пијанца –
молебан, молитва и опело;
кров над небом на којем главе висе –
главе дрске и пргаве ћуди,
што се усудише да погледају преко.
А ти? Где си ти у тој причи?
Рекох: ти ниси стварна!
Не лажи, ниси
јер стварност не изгледа тако.
Тебе млеко као да није дојило, него заливало
и море бујно и једро, сувог ока
због тебе у кап се сливало.
Чак и земља горда, што као Ала све ка себи вуче
под тобом понизно лежи,
да се из ње увек изнова рађаш.
Kоје су Рајске виле сним благим тебе сниле,
од жеђи Хада криле,
Богу на милост дале;
речи Богородице кроз уста твоја слале –
речи што су за опрост знале,
на згаришту мом пуном праха
у прах пале.
Све ми се чини да када нага уђеш у воду
не переш се ти водом, него се вода тобом пере
јер и она јадна од рђе грешника затрована
свој глиб би с тобом да спере.
Не причај ми о стварном, ти грофице мојих надања смелих –
немој вечност с пролазним да делиш.
Немој о прљавом ти златног сјаја,
немој о стварном ти делу раја.
Не говори молим те –
мучи, ћути, не збори!
Пусти љубав нека у страсти сагори;
пусти живот мој мени, да ме мори;
остави смрт да се са смртником бори.
Ти стварна ниси,
а душу свега жељну, је о стварном лагати лако,
ја ипак, знам:
стварност не изгледа тако.
Никола Трифић
