Опрости, али заборавићу те.
Прогнаћу те из својих мисли,
из своје душе;
Истиснућу те као трн
који се погано увукао под кожу,
и који где код да кренеш боде и боли.
Памтиће те само срце,
тај аутономни и независни орган,
одметнут од здравог разума
са вечито својом политиком,
али и оно, немушто и немо,
скоро па мутаво,
може једино да гута и да трпи,
да те оплакује у тишини свог јада,
док једном и само не препукне као зрела јабука
која пада на тврду земљу.
Опрости, али све ми се чини
да у твом гробу лежи моја колевка;
Шанса за ново рађање
и за нови живот –
и то баш онакав живот
какав смо некад заједно презирали.
Живот одраслих људи,
лупежа и превараната;
Живот људи са хиљаду лица –
једним за децу, другим за супругу,
трећим за љубавницу,
четвртим за подређене, петим за надређене,
и тако редом…
Живот између животарења и преживљавања
са ретким тренуцима иживљавања
уз скупа пића и јефтине жене.
Опрости, али тебе одједном више није било.
Мртав си – а ниси умро!?
Једноставно си изчезао, нестао…
Можда си само уморан склопио очи;
Заспао негде преварен и сапет
у нади да ћеш се пробудити
у свету који си дуго будан сањао,
или да ћете пробудити она коју си сањао.
Друже мој, не смем да те памтим!
И веруј ми неће ми бити лако због тога.
Неће бити лако видети птице како језде небом –
а не сетити се тебе.
Неће бити лако чути гитару –
а не сетити се тебе.
Чути неког новог грлатог клинца
као смело узвикује речи: правда и слобода;
Те речи које као да си ти измислио и донео у речник;
Чути их а не сетити се тебе.
Неће бити лако.
А када бих морао да те памтим,
памтио бих наша маштања,
наша одрана колена,
змајеве од папира,
оловне војнике
и оне насмејане очи;
Насмејане очи бистрих зеница
док су још могле искрено да се смеју…
Памтио бих и оно вече поред реке
када ти пијаном прилази курва –
ти узимаш сав новац који имаш –
још и нас похарачиш – све даш њој,
а на њено питање: шта за ово желиш –
ти одговараш: желим да себи купиш једну слободну ноћ
и да уживаш у погледу на реку;
Вечерас тако лепо тече, као да пева…
Само то – рече она.
Само то – рече ти.
Будало једна.
Ти једно копиле;
Копиле храбрости која је залутала на овај свет
и у њему оставила тебе,
да се босоног саплићеш о сваки камичак,
који оним зрелим и одраслим људима,
неприметно остаје заглављен негде у ђоновима ципела.
Знаш: ако једном будем имао децу –
причаћу им о свему – сем о теби!
Ниси ти за људе –
Богови ти више пристају.
Путуј друже мој. Путуј.
Нека ти је лак ветар
који те данас носи;
Чиста веро моја –
желим ти дуг живот у твојој славној смрти.
Друже:
Била је част изгубити младост са тобом.
Никола Трифић
