Мистерија и мит су свакако наши а над истином колико год то пародоксално звучало и даље провејава питање: Да ли се ради о нашој истини – проистеклој из наше историје и патње – из свега што јесмо и што смо желели да будемо – или је по среди „туђа истина“ – увезена за наше потребе али за добит и ћар неког свог „фабриканта“ и конструктора споља?
Све те дилеме обмотане у српску бол, али и у српску снагу и завист, заједно са надањима и са страховима једног народа на раскрсници и ветрометини – стоје сакривене – негде иза леђа „Креманске страже“.
Можда је клише рећи – да постоје романи који се по својој структури издвајају од других. Ипак, у тренутку књижевна понуде, када је она често попут проточног бојлера – затрпана делима која много говоре а мало кажу – и која као по некој матрици личе једна на друга, заиста постоје дела која скрећу пажњу, која су попут велике бистре воде – толико наше да вреди да се у њој окупамо, или да бар у њој напунимо своју чашу.
„Креманска стража“ , дебитански роман Александра Саше Гајића, истакнутог домаћег научника-политиколога у издању Лагуне, већ сада може да понесе ласкаву титулу хит-романа. Жанровски трилер, писан динамичним наративом у одличној кооперацији неспорних историјских чињеница и фикције, нуди радњу конзистентног приповедања, питког стила и изузетно узбудљивих дијалога. Роман који на историјској равни Србије спаја две неуралгичне тачке: најпознатије српско пророчанство породице Тарабић и време након Нато бомбардовања, односно време тик пре петооктобарски промена и смене режима Слободана Милошевића. „Креманска стража“ отвара многа питања – али пре свега нуди једну ширу димензију – како књижевну, тако и људску – и читаоцу оставља могућност да сам закључи: Чије су „наше заблуде“ – и чије су „наше истине“?
Радња Гајићевог трилера почиње јула 2000. године. Убиство војника на стражи у Кремнима – посебном и митском месту – у разрушеној, подељеној и уморној земљи која чека на талас својих промена. Мајор КОС-а, Сокол Филиповић, води истрагу убиства и долази до непознатих детаља у вези пророчанства Тарабића. Заплет доноси низ узбуђења – а пророчанство за које се веровало да је заборављено, превазиђено и закопано, постаје прави „алманах“ чији садржај – било истинит или лажан желе сви. Каква је веза Креманског пророчанства, Тита, Коштунице и Милошевића? Да ли су Тарабићи предвидели владаре у одласку и владаре у доласку? И каква је веза оностраног и митског у политичкој и друштвеној реалности Србије?
Елем, на прву: ка овом роману вуче вас сама тема – њена атрактивност, као и помињање великих – или боље речено истакнутих историјских личности. Ипак, на другу – схватате да је ово роман о обичном човеку, обичном Србину и његовој малој често занемареној судбини. Мајор Сокол Филиповић, као ретко добро креиран књижевн лик – постаје један од нас. Уопште креирање ликова у овом роману, урађено је мајсторски – готово филигрански, са пуно смисла – и са свим оним потребним детаљима који читаоцу стварају слику пред очима.
Гајић, књижевно вешто али и храбро, фабулу романа узима из руку „великих глава“ и „крупних зверки“ времена о којем роман говори – и исту полаже на дланове – поменутог, „малог човека“ и тако читаоцу пружа невероватну могућност идентификације и са радњом и са њеним херојима. Читалац долази до закључка: да је ово роман о нашој муци, нашој историји; роман о нама самима – и пре свега о нашем парадоксалном „епилогу који траје“ – који живи у неком безвременском простору, чекајући на своју коначну истину. Можда, заједно са коначном истином – и на своју коначну тачку.
Вреди рећи, да иако се ради о жансровском трилеру, Гајић, попут наших највећих књижевника – скоро па Андрићевим приступом, приповеда и пише о нарави и менталитету нашег народа. Ово је између осталог и роман о храброј али и чудној ћуди једног национа и етноса просутог између брдовитог Балкана и Панонске низије. Већ речено: роман о нама самима.
