Крви моја улудо проливена,
чијим си смехом данас заливена?
Јаднице и мученице корака смелих,
манитог срца и жеља белих;
Пуста ти слава вазда била –
ко те натера да течеш из вена и жила?
Милостињо, проклетињо;
Божја правдо и ђаволова аветињо!
Усуде мој и моја светињо!
Док си дугу старост сањала,
грешна те је младост по јави гањала.
Крви моја погано ти семе,
шта учини то грешнице од мене?
Зар си морала и овако врела, још да вриш?
Над огњиштем свију ти сама да бдиш?
И где год је неправда кренула слободу да дира,
тамо теби није било мира.
Крви црвена: од надања, од падања, од лошег владања,
од вера и невера, југа и севера.
Црвена од: жара, од свог дара, од хиљаду људских зала,
од мирне воде и љутих вала…
Крви! Нико да ти каже хвала.
Ни кап туђе тражила,
а литре себе дала.
Никола Трифић
