Млађе генерације би за кубуру рекле да је то пиштољ из давнина. Да будемо тачнији, кубура је ватрено оружје које услед експлозије барута избацује тане. Тај метак је намењен непријатељу којег мора да онеспособи за даљу борбу. Било путем наношења рана или убиством.
Кубуру карактерише механизам паљења. У њено време није постојала индустријски прављена муниција већ је барут палио кремен. Она је једнометка. За поновну употребу неопходно је да се у цев поново наспе барут и убаци ново тане. За поновно опаљење је потребно да власник натегне механизам. Њега отпушта ороз, након чега долази до паљења барута.
Кубуре се Балкану први пут помињу 1476. године. Отоманска империја је у то време кубуре и делове куповала углавном у Италији. Произвођачи на нашим просторима кубуре израђују за потребе локалног становништва. У зависности од цене, оне могу бити веома једноставне али и својеврсна уметничка дела, са богатим украсима.
Кубуре су ношене за појасом док су код јахања одлагане у кожне футроле на седлу. Због тога се некада давно термин кубура односио на све футроле за пиштоље. Иначе, јахачи кубуре нису носили за појасом јер би им у седећем положају било неудобно.
Кубуре су се препознавале по месту производње. Познате су „пећанке“, „фочанке“ и „скадарке“. Према начину израде биле су познате као „леденице” јер је код њих рукохват био окован сребром. Ту су и „златке” и „мерђанкиње” које су имале украсе од корала. Веома су биле цењене такозване „шиље”, чији рукохват се заврашавао у ушпиц.
magazin.politika
