Hteo bih progovriti o tome, o čemu samo sa tobom mogu govoriti: o našoj miloj umetnosti, za koju živim i zbog koje sada učim, poput školarca. Pošto mi predstoji putovanje u Jerusalim, želim da ti se ispovedim; kome ću ako neću tebi? Jer je književnost zauzela skoro ceo moj život, i tu se nalaze moji glavni gresi.

Nije moj posao da odlučujem u kojoj meri sam pesnik; znam samo to, da sam pre nego što sam shvatio značaj i cilj umetnosti, ja sam već osećao pronicljivošću čitave svoje duše, da ona mora biti sveta. I skoro da je od vremena našeg prvog susreta, ona već postala glavno i prvo u mom životu, a sve ostalo drugostepeno. Činilo mi se da već više ne treba da se vezujem nikakvim drugim vezama na zemlji, ni porodičnim životom, ni životom građanina službenika, i da je književno poprište takođe služba.

Već odavno me zanosila misao o velikom delu u kome bi se prikazalo sve što postoji u ruskom čoveku, i dobro i loše, gde bi se pred nama izrazitije otkrila svojstva naše ruske prirode. Ja sam video i shvatio pojedinačno mnoge delove, no celovit plan nikako nije mogao da se preda mnom razjasni i formira u takvoj snazi, da bih ga ja mogao prihvatiti i početi sa pisanjem. … Sa velikim naporima nekako sam uspeo da objavim prvi deo „Mrtvih duša“, da bi zatim uvideo na njoj, koliko sam još bio daleko od onoga čemu sa težio. Posle toga ponovo me obuzelo bezblagodatno stanje. Izgrizlo se pero, razdražili se nervi i sile – i ništa nije ispadalao. Ja sam mislio da se sposobnost pisanja prosto udaljila od mene. I odjednom su bolesti teška duševna stanja odvukli moj razum od svega, čak i od same pomisli o umetnosti, i obratili me opet tome ka čemu sam imao sklonost i ranije, pre nego što sam i postao pisac: ka unutrašnjem posmatranju čoveka i duše čovečije. O, koliko se dublje pred tobom otkriva to poznanje, kada se započinje od svoje sopstvene duše! Na tom putu se i nehotice sretneš bliže sa Onim, Koji je Jedini od svih koji do sada behu na zemlji, pokazao u Sebi puno poznanje ljudske duše; čak ako bi svet i odbacio Njegovu božanstvenost, to već ovu poslednju osobinu nikako nije u stanju opovrgnuti, osim u slučaju da je ne samo slep, nego prosto glup. Tim oštrim zaokretom koji nije došao od moje volje, nego sam bio naveden da provirim dublje u dušu uopšte i saznam da postoje njeni viši stepeni i pojave. Od tada je počela da se budi stvaralačka sposobnost; živi likovi počinju jasno da izranjaju iz magle; stičem osećaj da će rad krenuti, da će čak i jezik biti pravilan, a slog da će ojačati.

Izdavanje knjige „Prepiska s prijateljima“ sa kojom (od radosti što se pero raspisalo) sam tako požurio, ne razmislivši da pre nego što donese bilo kakvu korist, može da zbuni mnoge, bilo je korisno meni samome. Na toj knjizi ja sam uvideo gde i u čemu sam upao u preterivanje, u koje u epohi sadašnjeg prelaznog stanja društva upada skoro svaki čovek koji ide ispred drugih. Bez obzira na pristrasne osude te knjige i njihovu nesaglasnost, u rezultatu se saslušao opšti glas, koji mi je ukazao mesto i granice koja ja kao pisac ne smem da prekoračim. U stvari, nije moj posao da poučavam propovedima. Umetnost je i bez toga već pouka. Moj je posao da govorim živim likovim, a ne rasuđivanjima. Ja treba da stavim život licem kakav on jeste, a ne da rasuđujem o životu. To je očigledna istina. No pitanje je da li sam ja mogao bez te velike zaobilaznice postati dostojan umetnički stvaralac? Da li bih ja mogao izložiti život u takvoj njegovoj dubini, da bi on pružio pouku? Kako prikazati ljude ako pre ne saznaš šta je to ljudska duša? Pisac, samo ako je on obdaren stvaralačkom silom da stvara sopstvene likove, treba pre svega da se vaspita kao čovek i građanin svoje zemlje, a tek potom da se uhvati za pero! Inače, neće sve biti potaman. Kakva je korist poraziti sramotnog i poročnog izlažući ga svima na pogled, ako nije jasan u tebi samom ideal predivnog čoveka, njemu suprotnog? Kako izlagati nedostatke i nedostojnost ljudsku, ako nisi samom sebi postavio pitanje: u čemu je ljudska vrlina? I ako nisi sebi dao na to bilo kakav zadovoljavajući odgovor. Kako ismejavati izuzetke, ako još dobro nisi shvatio ta pravila iz kojih javno izvlačiš izuzetke? To će značiti rušenje stare kuće, pre nego što se stekne mogućnost da se na njenom mestu izgradi nova. No, umetnost nije u rušenju. U umetnosti se krije seme stvaranja, a ne rušenja. To se uvek osećalo, čak i u ona vremena kad je sve bilo neuko. Uz zvuke Orfejeve lire gradili su se gradovi. Bez obzira na još uvek nepročišćene sve pojmove društva o umetnosti, svi ipak govore: „Umetnost je izmirenje sa životom.“ To je istina. Istinski stvaralačka umetnost ima u sebi nešto umirujuće i pomirljivo. Za vreme čitanja je zadovoljna: ništa ne traži, ništa ne želi, ne pokreće u srcu poriv negodovanja prema bratu, nego u sebi širi jelej svepraštajuće ljubavi prema njemu. I uopšte ne stremi ka pronicanju tuđeg rada, nego na sozercanju samog sebe. Ako pesnikova tvorevina nema u sebi to svojstvo, onda je ona samo jedan blagorodni, vatreni zanos, plod privremenog stanja autora. Ono će ostati kao fenomen koji zavređuje pažnju, no ne možeš ga nazvati umetničkim delom. Tako i treba! Umetnost je pomirenje sa životom!

Umetnost je unošenje harmoničnosti i poretka u dušu, a ne konfuzije i nereda. Umetnost nam mora prikazivati na taj način ljude naše zemlje, da bi svako od nas osetio da su to živi  ljudi, stvoreni i preuzeti iz tog istog tela iz koga smo i mi. Umetnost mora da nam izloži sve naše hrabre i plemenite osobine narodne (ne isključujući čak ni one, koje nisu od svih primećene i ocenjene tako tačno zbog nedostatka prostora za slobodan razvoj), kako bi ih svako osetio u sebi samom i zagrejao se jako željom da ravzije i odneguje u samom sebi to, što je tamo zanemareno i zaboravljeno. Umetnost treba da izloži sve naše loše narodne osobine i svojstva, tako da njihove tragove svako od nas nađe pre svega u sebi samom i pomisli kako što pre sa samog sebe zbaciti sve što pomračuje plemenitost naše prirode. Tek tada i na taj način delujući, umetnost ispunjava svoje naznačenje i unosi poredak i harmoniju u društvo!

 

PRAVOSLAVNI VITEZ NIKOLAJ VASILJEVIČ GOGOLJ, priredio i preveo RANKO GOJKOVIĆ, Bernar, S. Banovci-Beograd, 2017 (odlomak, str. 132-137)

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

 

santamarijadellasalute.blogspot.com

 

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime