„Ја сам пут, истина и живот.“ Шта то значи? То значи да истина нема само интелектуални и сазнајни караткер, већ да је треба схватити целовито, да је она егзистенцијална. То исто тако значи да се истина не даје човеку у готовом облику као стварносна, предметна реалност, него да се она задобија путем и животом.Истина претпоставља кретање, стремљење ка бесконачности. Истину је немогуће схватити догматски, катихетички. Истина је динамчина, а не статична. Истина је пуноћа, незавршена пуноћа. Фанатизам увек настаје услед тога што се део узима за целину, што се не допушта кретање ка пуноћи.Ако се то има у виду сасвим је јасно зашто Исус није одговорио на Пилатово питање: „Шта је истина?“ Он је био Истина, али Истина која треба да се одгонета током целе историје. Истина уопште не представља поклапање сазнања с реалношћу која се налази изван човека. Сазнање Истине није идентично с објективношћу. Сазнање истине није објктивација, тј. отуђење и замирање. Истина је примарна, а не секундарна, тј. она није поклапање с нечим другим. У крајњој инстанци Истина је Бог и Бог је Истина.Ово ће бити излагано током целе ове књиге. Истина није реалност и није коренспондирање реалности, она је смисао реалности, она је врховни квалитет и вредност реалности.
У човеку мора да се догоди духовно буђење за Истину — у противном, она се не може достићи, или се пак достиже као умртвљена и окамењена.Истина може да суди о Богу, али само зато што је Истина Бог у чистоти и узвишености, за разлику од Бога униженог и изопаченог људским појмовима. Истина није објективна датост, већ стваралачко освајање. То је стваралачко откриће а не сазнање које одржава објект, биће. Истине не стоји пред готовом спољашњом реалношћу. Она представља стваралачки преображај реалности. Чисто интелектуални свет, свет чисто интелектуалног сазнања је у суштини апстрактан, он је у значајној мени фиктиван свет.истина је промена, преображај дате реалности. Оно што се назива чињеницом, и чему се приписује особита реалност, већ је теорија. И Истина је целовита чак и онда када се односи на део. Потпуно је непримерено придавати истини чисто теоријско значање и у њој видети тобоже интелектуалну потчињеност онога који сазнаје спољашњој реалсноти. Не може бити чисто интелектуалног односа према Истини, он је неизбежно вољан, селективан. Човек не наилази Истину која се садржи у стварима. Откриће је већ стваралачка изградња Истине. О односу Ничеа према истини биће речи касније. Но, он је био у праву када је говорио да је Истина вредност коју ствара човек. Он је то само лоше философски засновао и придавао му лажни прагматички карактер. Догматско заступање непокретне, довршене Истине је највећа заблуда. То се подједнако сусреће и у католичкој и у марксистичкој догматици. Ниче се потпуно одрекао такозване „објективне“ Истине, која је општеобавезујућа на основу своје објективности. Истина је субјективна, она је индивидуална и универзална у својој индивидуалности, она је с оне стране ове супротности, она је субјективна, тј. егзистенцијална, али би још исправније било рећи да је она с оне стране супротности субјективног и објективног. Општеобавезност Истине односи се само на социјализовану страну Истине, на саопштавање Истине другоме. Истина је квалитет, и зато је она аристократична као и сваки квалитет. Потпуно је погрешно ако се каже да је Истина само оно што је обавезно. Истина се може откривати појединцу а да истовремено буде негирана од целог света, она може бити пророчка, а пророк је увек усамљен. И, уједно, Истина уопште не постоји само за културну елиту. То је лаж, баш као што је лаж и схватање истине као демократског својства. Све је призвано да учествује у Истини, Истина постоји ради целог света. Али она се открива само при извесним духовним, интелектуалним и културним условима. Када се Истина открива, социјализује и примењује на просечног човека, на људске масе, она губи на квалитету, губи се њена дубина у име доступности свима. То се увек догађало у историјским Црквама… То је управо оно што ја називам социоморфизмом у односу према Богу. Истина о Духу и духовности претпоставља извесно духовно стање, известан ниво духовности. Без тог услова Истина постаје отврдла, статична, чак окамењена као што то често и видимо у религиозном животу. Истина је комунитарна, тј. претпоставља заједничарење и братство. Али ово заједничарење и братство лако первертирају у принудни, ауторитарни колективизам, онда када се Истина представља као да долази споља и одозго, од колективног органа. То је апсолутна разлика између комунитарности и колективизма. Комунитарност је братски однос личности према Истини и претпоставља слободу личности. Колективизам представља принудно заједничарење, признање колектива као особите реалности која стоји изнад човекове личности и угњетава је својим ауторитетом. Комунитарност представља остварење пуноће слободног живота личности. У религиозном животу то је саборност, која увек претпоставља слободу. Колективизам пак представља дегенерацију и деформацију људске свести и савести, њихово отуђење, потчињавање човека фиктивној, лажној реалности. То је веома важно да би се схватила улога Истине у људском животу, као и у његовом религиозном животу. Истина се може откривати комунитарности, може се откривати љубави, као што је мислио Хомјаков, али се не може откривати колективизму. Критеријум корисности за неки колектив пре је критеријум лажи него Истине. Тако се изопачавало откровење истине.
Истина није предметна, бивствена реалност која се одражава и која улази у онога који сазнаје, већ просветљење, преображење реалности, уношење у светску датост квалитета кога у њој није било пре сазнања Истине и откровења Истине. Истина није однос према ономе што се назива бићем, већ разгоревање светлости у бићу. Ја сам у тами и тражим светлост, ја још не познајем Истину и тражим је. Али тиме ја већ тврдим постојање Истине и светлости, али постојање у другачијем смислу него што је постојање светске реалности. Моје трагање је већ светлост која се разгорева и Истина која се открива. Понекад се то изражава тако као да је Истина вредност, али на тој основи могла је да се развије својеврсна схоластика. Дубље је и исправније рећи да је Истина духовна, да представља укорењивање духа у светску реалност, светску датост.
Апстрактна интелектуална Истина не постоји, Истина је целовита и такође се достиже напором воље и осећања. Уобразиља и страст могу бити извор сазнања Истине. Када Истину чине интелектуалном и рационалном, она се објективира и везује за стање човека и света, у њој слаби светлост. Светлости и пламен остају за нас велики симболи, као што је то био случај код великог визионара Ј. Бемеа. Објективације је пре свега слабљење светлости и гашење пламена. Али, објективирани свет мора, на крају крајева, да изгори у пламену, мора се расточити његова окамењеност. Праживот, прареалност која мора бити ухваћена философским сазнањем истине, налази се пре поделе на субјект и објект, а ишчезава у објективацији. Истина, целовита Истина с великим словом, јесте Дух и Бог. Парцијалне истине, малим словом, написане, које разрађују специјалисти у посебним наукама, односе се на објективирани свет. Међутим, процес сазнања овог света могућ је само зато што у ономе који сазнаје постоји несвестан однос према тој јединственој Истини. Без тога би човек био притешњен замршеном мноштвеношћу света, његовом рђавом бесконачношћу, и не би се у сазнавању могао уздићи изнад тога. То не значи да је могуће искључиво сазнање општег и универзалног, а да сазнање индивидуалног није могуће. То је посебно питање теорије сазнања које није у директној вези са мојом темом о Истини и откровењу. Истина је Бог, божанска светлост и, уједно, Истина је човечна. То је основна тема богочовечности. Сазнање је богочовечно. Сазнање Истине зависи од ступња свести, од ширине или сужености свести. Не постоји просечна трансцендентална свест, али чак и кад би постојала, имала би социолошки а не метафизички карактер. Иза разних ступњева свести стоји трансцендентални човек. Могуће је рећи да трансценденталном човеку одговара надсвест. Истина се различито открива, и то у зависности од ступњева свести, а ступњеви свести у великој мери зависе од утицаја социјалне средине и социјалних група. Не постоји општеобавезна интелектуална истина. Она постоји само у физичко-математичким наукама, али понајмање постоји у наукама о Духу. Истина је човечна и може се родити само људским напором, напором читавог људског бића. Но, Истина је такође божанствена, богочовечна. И у томе лежи сва сложеност проблема. У томе лежи и сва сложеност проблема откровења, које увек хоће да буде откровење више Истине. Зависност откривања Истине од ступњева свести приморава на закључака да не постоји општеобавезна интелектуална Истина. Интелект се исувише налази у служби воље. Сазнање Истине се не темељи на објективном, универзалном разуму, на трансценденталној свести, већ на трансценденталном човеку. Управо ова веза с трансценденталним човеком, која се не открива лако и одмах, већ се, штавише, чак открива а час прикрива, чини сазнање Иситне у принципу богочовечанским, премда не по фактичком остварењу. Целовита, непарцијална Истина јесте откровење вишег, тј. необјективираног света. Она се не може открити апстрактном разуму, она није само интелектуална. Сазнање Истине претпоставља просветљену човечност.
Из књиге: ИСТИНА И ОТКРОВЕЊЕ
