Лаж је мислити да је лако остварити Христове завете, и да хришћанство није истинита религија зато што сами хришћани рђаво остварују завете своје религије. Још је већа лаж мислити да није потребно ни покушавати да се оствари хришћанство у својој пуноћи живота, да није потребно ни тежити савршенству Оца Небеског, Царству Божијем. Цео живот хришћанинов треба да стоји пред тим знаком. Тражите пре свега Царство Божије а све остало ће вам се дати. Не треба парализовати вољу за савршенством, за правдом Божијим Божијом, Царством Божијим, зато што је човекова природа грешна и зато што се савршенство на земљи не може постићи. Човек је дужан да остварује Божију правду, без обзира да ли ће се она остварити у пуноћи живота. Нека само врло мало број успе да на земљи оствари Христову истину, нека је човек оствари само у једном тренутку свога живота, ипак, и поред тога, треба тежити њеном остварењу. Ако је лицемерје то што људи негирају хришћанство и нападају га због грехова хришћана, онда је лицемерно и оно схватање по коме не вреди ни покушати да се оствари Христова истина и да се тражи Царство Божије, а да се, при томе, осуђују други људи, своји ближњи.
Хришћанство је ступило у сасвим другу епоху, када више неће бити могућ само спољашњи однос према вери, само чување обредне стране. Од хришћана се сад захтева озбиљнији однос према остварењу хришћанства у свој пуноћи живота; они су дужни да штите своју веру својом личношћу, својим животом, својом верношћу Христу и Његовим заветима, љубављу која се супротставља злоби света. У нашој православној цркви када се врши одабирање најбољих, најискренијих, најодушевљенијих, најспремнијих да се жртвују, највернијих Христу, а отпадају они који су били само спољашњи хришћани , хришћани само по имену, и нису схватали смисао своје вере нити обавезе које уз иду. Може се рећи да се сад завршава период мешавине хришћанства и паганства и да наступа време правог хришћанства. Православљу је много нашкодило то што је било државна религија, те је у свести многих људи хришћанство престало бити религија крста. За многе је хришћанство било религија која гони а не која је гоњена. Врло је много оних који су хришћанство примали као освећење паганског начина живота, без правог просвећења и преображаја. Али сад, наступила времена гоњења хришћанства, и зато се од хришћана захтева више хероизма и пожртвоване љубави, више чистоте и свести у исповедању своје вере. Наступају времена када хришћани више неће бити саблазан на путу хришћанства.
Из књиге – О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана
