У чему је суштина трагедије? Трагедија почиње тамо где се индивидуална људска судбина одваја од судбине читавог света, а она се, ето, одваја увек, чак и код најобичнијих људи, одваја је смрт. Али и сам живот је испуњен умирањем; умиру људска надања, умиру осећања, нестаје снага, неочекивано нас погађају болести. Објективно, сваки људски живот је трагичан, али, субјектино, трагедију осећају само они пред које се свесно и јасно поставило питање о њиховој индивудуалној судбини и који су упутили изазов свим прихваћеним универзалним вредностима. Пропаст на оном месту на коме се преплићу индивидуално и универзално, то је суштина трагедије. Ја, индивидуално живо људско биће, нестајем и умирем, ја, биће са неограниченим захтевима, које претендује на вечност, на бескрајну моћ, на коначно савршенство за себе; а мене теше тиме да постоји „добро“ коме сви ми морамо да служимо, да постоји „прогрес“ који припрема боље, радосније, савршеније постојање будућим поколењима, не мени, већ другима, туђима, далекима; да постоји „наука“ која пружа општеважеће знање природних закона, управо закона оне природе која ме тако немилосрдно гуши. Али „добро“, „прогрес“, „наука“, све вредности света, далеког света, немоћне су да предупреде моју смрт, да ми открију вечност, да учине мене, свако одређено „ја“ јаким. Људи који не познају трагедију и који желе да је прикрију свакодневницом. Преносе неограниченост тежњи људског духа са личности на људски род, покушавају да се вежу уз историјску судбину човечанства. Кажу: човечанство је бесмртно, човечанство постаје јако и савршено, само у њему постоји будућност за свакога.
….
„Философија трагедије налази се у принципијелном сукобу с философијом свакодневнице. Тамо где свакодневница изговара реч „крај“ и одустаје, тамо Ниче и Достојевски виде почетак и почињу трагање.“ Философији трагедије је туђе свако тражење популарности, успеха. Она се не бори с јавним мњењем; њени прави непријатљи су „природни закони“„. „Трагедију из живота не уклањају никакве друштвене реформе и, очигледно, дошло је време када не треба негирати патњу као неку фикцију од које се можемо избавити, као крстом од ђавола, магичном речју „ње не треба да буде“, него се патње морају прихватити, признати и, можда, коначно и схватити. Наша наука се до сада клонила свега страшног у животу, као да оно уопште није ни постојало и супротстављала му је идеале, као да су ти идеали заиста права реалност.“ „И тек онда када више не буде ни стварних ни замишљених нада у спасење под гостољубивим кровом позитивистичке или идеалистичке теорије, људи ће напустити своје вечне снове и изаћи из оне полутаме ограничених хоризоната, која се до сада називала великом речју истина, мада је она означавала само безразложни страх конзервативне људске природе пред тајанственом неизвесношћу онога што се назива трагедијом.“ „Философија, међутим, јесте философија трагедије. Романи Достојевског и Ничеова дела и говоре само о томе, о „најружнијим“ људима и њиховим проблемима. Ниче и Достојевски су, као и Гогољ, и сами били најружнији људи који нису уобичајене, свакодневне наде. Они су покушавали да своје пронађу онде где нико никада не тражи, где, по општем уврењу, нема и не може бити ничега осим вечне таме и хаоса, где чак и сам Мил претпоставља могућност последице без узрока. Тамо, можда, сваки подземни човек значи колико и читав свет, тамо ће, можда, људи трагедије пронаћи оно што су тражили… Људи свакодневнице неће хтети да закораче преко те судбинске линије у потрази да тим мало вероватним ‘можда‘“ (Сви цитати из дела „Достојевски и Ниче“ Лава Шестова)
…
Ми одлучно подржавамо Шестова у једном: философски правци се морају делити према њиховом односу према трагедији. Свака философија која полази од трагедије и узима је обзир неминовно је трансцендентна и метафизична, а свака филосфија која игнорише трагедију и не схвата је, неминовно је позитивна, па макар се називала и идеализам. Трансцендентна метафизика је философија трагедије, она мора да напусти школски рационализам и да се окрене искуству Ничеа и Достојевског као најважнијем извору свог вишег сзанања. Позитивизам у свим својим врстама и облицима јесте филосфија свакодневнице, он увек покушава да створи чврсте основе за људско сазнање и људски живот, али га негира већа сама чињеница постојања трагедије пред којом се руше све његове конструкције. Рационалистички и кантовски идеализам — па то је такође позитивизам, такође философија свакодневнице. То звучи необично и парадоксално, али проникните у суштину ствари. Идеализам те врсте ствара систем рационалних идеја и правила која су намењена јачању животног поретка и која успостављају узвишеност свакодневнице. Сви ови рационални и „критички“ идеалисти не схватају трагедију, плаше се подземног царства, њихове „идеје“ заклањају далеке хоризонте, везују за ограничени свет, задржавају све бескрајне тежње. Сви ови рационалисти, па макар се називали метафизичарима и идеалистима, у својој суштини су позитивисти. Ја бих предложио овакву дефиницију позитивизма: позитивизмом се назива таква усмереност ума у којој се поставља граница људским настојањима и доживљавањима и овом границом се остварује поузданост и постојаност. Са овог становишта, као позитивисти се могу испоставити не само многи идеалисти него и неки мистици, пошто њихова религија и умирује и ограничава. Трансцендентна метафизика — философија трагедије — јесте негација сваке границе људских настојања и доживљавања, сваког система дефинитивног умиривања и дефинитивне поузданости. Оно што би се могло назвати дмонизмом сазнања — негација било каквих граница у нашем одгонетању тајне, признање да нема забрањеног, да нема непотребног и бескорисног у ономе што уберемо са дрвета познања — то и јесте психолошка основа трансцендентне метафизике.
Шестов би морао да призна да трагедија самом чињеницом свог постојања одшкрињује врата вечности, да ново, за свакодневницу страшно искуство открива бесконачност. Условна, рационална ограничења падају и већ се код самог Шестова указују зраци оностране светлости. Тужно је што овај обдарени, мудри, оригинални и смели човек не жели или не може да пређе ка новом стваралаштву. Па стваралчки напори су такође трагични, а не свакодневни, и њих је понајмање могуће посматрати као умиривљње. Разорни и стваралачки моменти се увек преплићу, стваралачки моменти постоје и код Шестова, али се пашим да се он не примири на коначној скепси, која више не изазива немир. …
Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (Трагедија и свакодневница, стр. 218-219, 223-224) Бримо, Београд, 2002.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
