Стваралаштво је неодвојиво од слободе. Само слободан човек ствара. Из нужности настаје само еволуција, стваралаштво настаје из слободе. када ми нашим несавршеним судским језиком говоримо о стварању ни из чега, онда говоримо о стварању из слободе. Са гледишта детерминизма слобода је „ништа“, она излази из детерминисаног низа, ничим није условљена, настајање из ње не проистиче из претходних узрока из „нечега“. Људско стваралаштво из „ничега“ не означава одсуство материјала који пружа отпор, већ означава само пичим детерминисану апсолутну добит, Детерминисана је само еволуција; стварање ис проистиче ни из чега предходног. Стваралаштво је необјашњиво. Стваралаштво је — тајна. Тајна стваралаштва је тајна слободе. Тајна слободе је бескрајна и неизрецива’, она је – бездан. Исто тако је бескрајна и неизрецива тајна стваралаштва. Они који поричу могућност стварања ни из чега, стваралаштво нужно морају да сместе у детерминисани низ и да тиме порекну слободу стварања. У слободи стварања постоји непојмљива и тајанствена моћ да се гради ни из чега, не детерминисано, додајући енергију светском кружењу енергије. Акт стваралачке слободе је трансцендентан у односу на светску датост, на затворени круг светске енергије. Акт стваралачке слободе прекида детерминисани ланац светске енергије. И за становиште иманентне светске датости овај акт увек мора да изгледа као стварање ни из чега. Плашљиво порицање стварања ни из чега је покора ме детерминизму, потчињавање нужности. Стваралаштво је оно што долази из унутрашњости, из бескрајне“ и не исказане дубине, а не споља, не из светске нужности.
Сама жеља да се стваралачки чин учини јасним, да се нађе његов темељ. већ је његово несхватање. Схватити стваралачки чин значи признати његову непојмљивост и неутемељеност. Жеља да се стваралаштво рационализује повезана је са жељом да се рационализује слобода. Слободу покушавају да рационализују и они који је прихватају, који неће детерминизам. Али рационализација слободе је већ детерминизам. пошто пориче бескрајну тајну слободе. Слобода је максимум; она се не може ни из чега изводити и ни на шта сводити. Слобода је – неутемељени темељ бића и она је фундаменталнија од сваког бића. Немогуће је допрети до рационално опажљивог дна слободе. Слобода је – бескрајно дубок зденац, а његово је дно – коначна тајна. Али, слобода није негативни гранични појам, који само показује границу коју је немогуће рационално превладати. Слобода је – позитивна и садржајна. Слобода није само негација нужности и детерминизма. Слобода није царство произвољности и случаја, за разлику од царства законитости и нужности. Тајну слободе не схватају ни они који у њој виде само посебан облик духовне детерминисаности, не спољашње већ унутрашње детерминисаности, тј. који сматрају слободним све оно што настаје из узрока који се налазе унутар људског духа. То је најрационалније и најприхватљивије објашњење слободе, али слобода је и ирационална и неприхватљива. Пошто људски дух спада у природни поредак, у њему је све исто тако детерминисано као и у природним појавама. Духовно није ништа мање детерминисано него материјално. Индијско учење о карми је облик духовног детерминизма. Кармични преображај не зна за слободу. Људски дух је слободан само онолико колико је натприродан, колико излази из природног поретка, колико га трансцендира. Детерминизам је неминован облик природног бића, то јесте и бића човека, као природног створења, па макар узрочност у човеку била духовна и нефизичка. У детерминисаном природном поретку стварање је немогуће, могућа је само еволуција. Слобода и стваралаштво сведоче о томе да човек није само природно већ и натприродно биће. А то значи да човек не само да није физичко створење , већ да није ни психичко створење у природном смислу речи.
Човек је слободан натприродни дух, микрокосмос. И спиритуализам, као и материјализам, може да си леда у човеку само природно, па макар и духовно биће. и том случају та потчињава духовном детерминизму, као што га материјализам потчињава материјалном. Слобода није само настанак духовних појава из претходних духовних појава у истом том бићу. Слобода је позитивна стваралачка моћ, која ни у чему није утемељена и ничим није условљена, која се излива из бесконачног извора. Слобода је моћ да се ствара ни из чега, моћ духа да не ствара из природног света, већ из себе. Слобода у свом позитивном изразу и остварењу и јесте стваралаштво. Човек супстанцијално поседује слободну, тј. стваралачку енергију. Али супстанцијалност човека није затворени круг енергије, у оквиру кога је све духовно детерминисано. У
самој супстанцијалности човека постоје бескрајно дубоки извори. Стваралачка енергија је енергија која се увећава а не она која се прерасподељује. Тајна слободе негира сваку затвореност и све границе. Стари спиритуализам је статички схватао духовну супстанцију и тиме је откривао свој нестваралачки карактер. Слобода је за њега била само оправдање моралне одговорности, а не оправдање стваралаштва. Традиционални спиритуализам је свест предтворачке епохе, он је у закону и искупљењу. Слободи је прибегавано ради заснивања снаге зла, а никада добра. Безосновност, безданост, тајанственост слободе не значи самовољу. Слобода не може да буде рационализована, она је несазнатљива разумским категоријама, у њој постоји божански ум. Слобода је – позитивна стваралачка моћ, а не негативна самовоља. Негативно сазнање своје слободе као самовоље и јесте пад грех. Желети слободу ради слободе, слободу без сврхе и садржаја, значи желети празнину, окретати се небићу. Слобода која је схваћена искључиво формално, без сврхе и садржаја, је ништа, празнина, небиће. Слобода првобитног греха је и била таква негативна формална слобода, празнина, небиће, слобода ради слободе, то јест, слобода „од“ а не слобода „за“. Слободан у првобитном греху није била слобода за стварање; стваралачка слобода. Отпадање од Бога лишава слободу садржаја сврхе, осиромашује, слободу. Позитивна, формална, празна, бесадржајна слобода се преображава у нужност, у њој биће деградира. Позитивна, стваралачка сврха и садржај слободе нису још могли да буду појмљени на том нивоу стварања, седмодневиог стварања, пошто у стварању још није било откровења Апсолутног Човека Сина Божјег, откровења осмог дана, У седмодневном стварању је било могуће само искушавање слободом. Положај, који је Пра – Адам заузео у Рају још није био највиши положај човека. у њему се још није обелодањивала делатио-стваралачка мисија човека. Слобода свечовека _ Адама, још није била сједињена са слободом Апсолутног Човека – Христа, и у њој се скривала клица пада и греха. За Адама као да је постојао избор између апсолутне покорности и апсолутне самовоље. Стваралачка слобода се не показује на овом стадијуму стварања. Материјална слобода је већ достигнуће друге епохе стварања, епохе откривања Апсолутног Човека. То је слобода која настаје сједињавањем људске природе Исуса са божанском природом Христа. Космичка мистерија искупљења превазилази и формално-празну слободу, и нужност, коју она рађа. Људска природа, усиновљена од Бога, уздиже се до схватања материјалне слободе испуњене стваралачком сврхом. Слободу прожима светска љубав. Слобода је већ неодвојива од свог светског садржаја. У греху је – слобода „од“, у стваралаштву – слобода „за“. Слобода Адама седмодневног стварања је другачија него слобода Адама из стварања осмог дана. Слобода новог Адама, који се сјединио са Апсолутним Човеком, јесте стваралачка слобода, слобода која наставља чин Божјег стварања, а не слобода која се буни против Бога у негативној самовољи.
Постоје две слободе – слобода божанска и слобода ђаволска. Слобода Пра-Адама није могла бити ђаволска слобода, зато што божанска слобода у свом позитивном садржају још није могла бити откривена у седмодневном стварању. Слобода Адама је била прво обележје сличности човека Творцу. И ослабљујући грех је ипак био знак људске моћи. Пад првобитног човека Адама је имао позитивно значење и оправдање као моменат у откривању стварања, који је припремао појаву Апсолутног Човека. Теодицеја, оправдање Бога, и јесте доказивање смисла зла. Зло као апсолутни апсурд и недостатак, негира апсолутно значење У бића и води дуализму. Традиционална хришћанска свест се кроз учење о злу приближава дуалистичком двобоштву. Ово учење о злу, које пориче сваки иманентни смисао у проживљавању зла, било је педагогија за малолетне. Није се могла прихватити истина о антиномичности зла, Искључиво трансцендентно гледање на зло рађа ропски страх. Тај ропски страх је сметао да се отпадање од Бога спозна као трагички момент откривања и развоја слободе човека од старе ка новој. Али пије могуће било какво неантиномично решење проблема зла. Једнако је истинито да у свету постоји мрачни извор зла, али и да зла нема у коначном смислу. Слобода првог човека Адама је морала да буде уништена у искушењу познања добра и зла, тј. исцрпљена нужношћу, да би права и виша слобода била откривена кроз Апсолутног Човека – Христа. Пад Прво-Адама је нужан космички моменат у откривању новог Адама. То је пут ка вишој пуноћи кроз раздвајање. Доживљај греха у хришћанству је периферан, езотеричан. Езотерично, интимно је доживљавање богоостављености и супротстављања Богу као унутрашњег пута раздвајања и подељености у 6ожанском животу. То су знали сви мистици. Ђавоља слобода се појавила тек по појављивању новог Адама. Коначно зло је могуће тек после Христа. Ђаволска слобода и јесте крајње и коначно супротстављање Христу, то јест уништење човека и одабирање пута небића. Ђаволска слобода сен показује тек осмог дана стварања као привид, лажни лик стваралачке слободе. Ђавоље стваралаштво гради само небиће: оно краде од Бога ради сачињавања карикатуре бића, његовог привида. Ђаволска слобода и јесте крајња нужност, коначно поробљавање. Нужност је само форма слободе. У Адамовом паду, слобода се преобразила у нужност, покорила се палом анђелу. Али, то још није био коначни губитак слободе. Коначно губљење слободе и коначно ропство могући су тек у тој епохи стварања , кад се већ одиграло откровење Апсолутног Човека – Христа и када антихрист – Привид Апсолутног Човека, Његова карикатура искушава човека својим блаженством небића. Овде стижемо до есхатолошког проблема. Али, сад је било значајно само утврдити да две слободе одговарају двема епохама стварања и откровења. Адамов пад још увек није био решење судбине света. То је било само искушавање детета. Прво – Адам још није суделовао у тајни Божанске Тројице кроз Апсолутног Човека и због тога још није знао за тајну слободе стваралаштва; он је само први ступањ стварања. Али коначна истина о злу је скривена у генијалним увидима Ј. Бемеа. Из Ungrunda из Бездана се рађа светлост, Бог, одиграва се теогонијски процес и излива се тама, зло као сена Божанске светлости. Зло нема свој извор у Богу који се родио, већ у темељу Бога, у Бездану из ког потичу и светлости и тама. Зло је могуће схватати само кроз уношење принципа развоја у божански живот.
Из књиге – Николај Берајев – Смисао стваралаштва
