У религији богочовечанства Бог открива вољу Божију. Али људску вољу мора да открије сам човек. Религија богочовечанства претпоставља активност човека. Ако је Бог начинио човека по свом лику и подобију и ако је Син Божији – Апсолутни човек, онда то значи да је човек кога је Бог посинио предодређен да буде слободан стваралац сличан Оцу-Творцу. Христос Син Божији искупитељ, поново успоставља исцрпљене и ослабљене стваралачке снаге човека. Према Божјој идеји о човеку, коју не може да обелодани само Бог него и човек мора да је открије, човек је позван да настави чин Божјег стварања. Стварање света није окончано за седам дана. Седмодневно коначно стварање је ограничени старозаветни аспект стварања, у коме се не открива тајна стварања. Божје стварање се наставља у оваплоћењу Христа – Логоса. Појављивање Богочовека у свету је нови момент у стварању света, космички момент по свом значају. У откровењу Богочовека се наговештава стваралачка тајна о човеку. Свет се не ствара само у Богу Оцу, већ и у Богу Сину. Христологија је учење о наставку стварања. Стварање се може заиста окончати само у Духу, само стваралаштвом човека у Духу. Процес светског стваралаштва пролази кроз све ипостасе Тројице. У Тројици се одиграва светски процес. И зато се све земно одиграва на небу. Тајна стварања не може бити откривена само у стваралаштву Бога Оца, то јест у старозаветној свести. Бог је начинио Свој непојамно узвишени лик и подобије, да је у самом акту Божјег стваралаштва већ оправдана неизмерна смелост људског стваралачког чина, његова стваралачка слобода. Али званично православно и католичко учење о стварању света је старозаветно, у њему није до краја досегнута Христова тајна о томе да се у Христу наставља човеково стварање. Космогонија хришћанства је остала библијска космогонија седмодневног стварања света од стране Бога Оца. Хришћанство није открило космички смисао појаве Новог Адама. И због тога се задатак човека и света схвата као повратак у окриље Бога Оца, у првобитно стање. Само је старозаветна свест могла да егзистенцију света схвати као повратак, као победу над грехом, тј. без задобијања новог. Хришћанска космологија и космогонија су заиста остале старозаветне; оне сагледавају свет и његово стварање само из аспекта Бога Оца. Хришћанској свести није било познато стваралачко откриће о томе да је задатак човека и света да створе промене да допуне и обогате Божје стварање. Светски процес не може бити само проживљавање и искупљење греха, само победа над злом. Светски процес је стваралачки процес откивања, у коме једнако учествују Творац и тварно биће. У стварању бивствовања показују се Син Божији и Дух Божији. Човек који ствара суделује у божанској природи, у њему се наставља богочовечанско стварање.
Нучно- позитивистичка, еволуционистичка теорија развоја је конзервативна, она негира стваралачки карактер развоја, не омогућава повећање, допринос у свету се ништа не ствара већ се само прераспоређује. Свет је коначна датост, свет је инертан. Еволуционизам негира стваралачки субјект. Стваралаштво је слобода еволуција је нужност. Стваралаштво претпоставља личност; еволуција је безлична. Тако је на пример, дарвинизам пасивно-покоран опис фактора “ нужности у природном бићу, без увиђања слободе ствараоца која је скривена иза те нужности. У дарвинизму је непобитна истина, јер у датом природном стању а борба за опстанак и природна селекција прилагођених. Али је већ много пута упозоравано да је за дарвинизам скривен стваралачки покретач развоја, да у овој теорији нема субјекта развоја. Зато се несавршеност и непотпуност дарвинизма све више и више увиђа у научним и филозофским круговима. Дарвинизам остаје само покушај мично-инструменталног описа спољашњих фактора рзвоја, његово „како“. Дарвинизам не сагледава суштину каквог развоја, он игнорише стваралачки субјект. Саму подређеност борби за опстанак и природној селекцији истовремено, могуће посматрати као једно од стања стваралачког субјекта, као његов пад, потонуће у ниже слојеве бића и прилагођавање последицама пада, тј. као слабљење његове стваралачке снаге. Наука може само да описује факторе борбе за опстанак и природне селекције, али филозофија поставља питање о пореклу таквог устројства природе. У суштини, дарвинизам није способан да објасни почетак развоја нити да зна његов крај; он описује само суштину процеса развоја и његове спољашње факторе. Јана она философија која од дарвинизма хоће да направи физику бића. Дарвинизам само уверљиво казује о нетворачком стању нашег света, о придављености стварали субјекта у природној еволуцији. Исто тако уверљиво развоју марксизам. Марксистичка теорија о социјалном развоју је сито тако конзервативна, нестваралачка исто тако потчињена нужности као и дарвинистичка теорија о биолошком развоју. Марксизам исто тако пориче стваралачки субјект, као и дарвинизам. И за марксизам је развој само прерасподела социјалне материје која не познаје апсолутни принос (увећење). Марксизам не зна за личност не зна за слободу и због тога не зна за ствалаштво. У марксизму постоји зрнце истине које говори о сузбијености стваралачког субјекта и потлачености човека. Али, лаж марксизма је у томе што се он представља као метафизика бића. Нестваралачко, конзервативно еволуитивно учење, које се најбоље исказало у дарвинизму и марксизму, религијски се у потпуности налази у епохама закона и искупљења. Еволуционизам проповеда људску грешност. Наука увек има посла са грехом и његовим последицама. Наука је, попут државе, старозаветна и не познаје стваралаштво. Најнеобичнија од свега је ова солидарност научне и религиозне свести у пекацији стваралаштва. Научно порицање стваралаштва је рођено из религиозног порицања стваралаштва, Механицистички и материјалистички поглед на природу света је само наличје хришћанск-аскетског осећања света. Хришћанство је прогнало духове природе и тиме је механизирало природу. У том смислу је наука – чедо хришћанства. Читава паука се налази у власти хришћанске свести о греху и паду. Наука и религија су једнаке хипнотисане искупљењем греха и нужношћу која је рођена из греха. Ортодоксна православна свест се исто тако плаши стваралаштва и онемогућава га, као и ортодоксна научна свест.
И теозофска учења, која покушавају да синтетизују науку и религију, често добијају облик учења о нестваралачкој еволуцији. Теозофски еволуционизам се често показује као сродан натуралистичком еволуционизму. Али теозофска свест, попут православне, схвата да је тај природни поредак резултат потонућа човека у ниже области бића, инволуције у материју, што патуралистичко-еволутивна свест не схвата. Потчињеност стваралачког субјекта се одражава и У науци, и у религији, и у теозофији. Платонизам, који је веома снажан и у религији, и у философији, и у науци, пре је статичан него динамичан, и у крајњем смислу негира стваралаштво и признаје само приближавање праликовима и идејама који постоје одувек. Читава наука је прожета духом покорности и аскетизма. За науку је стваралачки начин исто тако демонски, као и за православље. У извесном смислу дарвинизам и марксизам су незаконита ванбрачна деца хришћанске предтворачке епохе.
Из књиге – Николај Берђајев – Смисао стваралаштва
