Социјалистичке тираде о богатима су на супротном полу од хришћанства, оне су прожете мржњом према богатима и завишћу према њима: социјалисти хоће и сиромашнима да отежају улазак у царство небеско. Христове речи су упућене унутрашњем човеку, људској души, социјалистичке речи су упућене спољашњем човеку и човековој материјалној љуштури, у њима се увек осећа непознавање унутрашњег у човеку. Христос је учио о благодатном, блаженом, божанском сиромаштву као највишој слободи и лепоти духа – а то је доступно само малом броју. Сиромашак Божји – свети Фрањо Асишки – савршено је постигао тај лик лепоте сиромаштва. Али шта је у томе заједничко са социјализмом? Христос је учио да сиромашни имају предност, духовну предност у односу на богате, да је њима олакшан улазак у царство Божје, социјалисти пак вечно говоре о великим предностима богатих, завиде им на тим предностима, хоће то да им одузму и да предају сиромашнима. Христос је учио да богатства поклањамо, а социјалисти уче да отимамо туђа богатства. Христос је учио да нахранимо гладнога и да му дамо и последњу кошуљу. То мора бити чин изобиља љубави. Тиме се Христос обраћао унутрашњем у човеку и дубини људске душе; то није био рецепт спољашњег друштвеног уређивања односа, о чему у Јеванђељу ништа није речено. Социјалисти не позивају да се гладан нахрани и да се последња кошуља да ближњему, они се обраћају спољашњем у човеку, они позивају гладнога да насилно отима, они сиромаху натурају мисао да је богатство дивно, да је судбина богатог завидна судбина и тиме трују његово јадно срце. Христос је хтео да не буде гладних, да сви буду нахрањени, да сви имају кошуљу и хришћански однос према животу налаже бригу о гладнима, несрећнима и онима које је љута судбина притисла. И богатима ће бити тешко да одговоре на то. И како је у свему супротан дух Христов социјалистичкоме духу! Христос је открио вечну истину о духовноме уређењу односа у друштву; читава Христова јеванђеоска проповед чак претпоставља постојање својине и друштвене неједнакости и, остављајући недирнутим друштвено уређење, које је увек одређено сложеним природним и историјским условима, учи о вечној истини љубави и самопожртвовања. Социјалисти хоће да учине немогућим и непотребним хришћанске врлине љубави, жртве и милостиње. Велика је мудрост хришћанства, за њега апсолутна вредност људске душе не зависи од друштвеног положаја, она се утврђује у свакој историјској ситуацији. Господар и роб могу бити браћа у Христу и да остану у свом друштвеном положау. Хришћанство захтева да душе господара и роба буду апсолутне вредности, да буду једнако вредне пред Господом, да господар поштује у робу лик и подобије Божије. Но, оно не позива на социјалну револуцију, не учи да је било које друштвено уређење у свим врменима подједнако обавезно. Апостол Павле је учио да роб, остајући у свом друштвеном положају, може бити савршен и може ичи Христовим путем. Црквеном хришћанству су потпуно туђи социјално-револуционарни елементи, њих је било само у јеретичким и секташким покретима. Хришћанство је веома заслужно за укидање ропства усвету, али је његово деловање у том смислу било духовно а не социјално, унутрашње а не спољашње. Хришћанство признаје да су све друштвене промене одређене специфичном законитошћу, да историјски континуитете не може бити уништен и укинут на спољашњем плану живота.
Николај Берђајев, Филозофија неједнакости
