Кроз сву историју философије онај који сазнаје остајао је вјеран убјеђењу да је сазнање увијек један те исти интелектуални акт, да постоји универзални разум, да је разум увијек један те исти, и да је вјеран својој природи.
Ипак, у ствари, сазнање носи емоционално-страствени карактер. Сазнање је духовна борба за смисао, и оно није такво у овоме или оном правцу и школи него код свакога оригиналног философа, макар и не био свјестан тога. Сазанње није бестрасно дуплирање стварности. Значај философије се одређује страственом напрегнутошћу философа-човјека који, пак, присуствује иза сазнања, и то напрегнутошћу воље према истини и смислу. Сазнаје цјелосни човејек. Један од претходника егзистеницјалне философије Дилтај, истину говори кад каже да је мишљење функција живота. Цјелосни човјек, а не само разум, ствара метафизику. Није потребно утврђивати аутономију интелекта, него аутономију духа, – аутономију субјекта који сазнаје, и то као цјеловитог бића. Мишљење не може да буде одвојено од мислећег. Онај мислећи не може, пак, да буде одвојен од саборнога опита своје браће по духу. У резултату сазнања сазнавалац може да постигне објективну хладнокрвност изражавања. Међутим, то је друготни процес објективације, – првотна је интуиција човјека као постојећега у пуноћи постојања /=суштаствовања/.
Човјек више сазнаје емоционално него интелектуално, и потпуно је погрешан онај поглед да је емоционално сазнање „субјективно“ у лошем смислу, а интелектуално сазнање „објективно“ у доброме смислу. Било како било, то је изражено неистинитом терминологијом. Уживљавање у предмет сазнања, у сваком случају, носи више емоционални него интелектуални карактер. … Чисто интелектуално дискурзивно сазнање ствара објективирани свијет код кога немам додира са реалношћу. Пресудни значај у сазнању нема логички процес мисли који носи инструментални карактер, и влада само средином пута, него емоционална и вољна напрегнутост која је, пак, везана са цјеловитим духом.
Сазнање је стваралаштво, а не пасивни однос према одраз предмета, и свако стваралаштво садржи у себи сазнање. Интуиција није само уочавање предмета, него и стваралачко проницање у смисао. И више од тога, сâмо постојање смисла претпоставља стваралачко стање духа. Феноменолошкој философији је потребна пасиваност субјекта, а егзистенцијалној је потребна активност и страственост субјекта. „Идејни“ ноуменални свијет претпоставља ту активност и страственост духа. То није свијет скамењен и лишен покрета живота. Акт сазнавања је транцендирање, излаз из затоворености, и излаз у врх. Трансцендентно може да се мисли само зато што постоји транцендирање. Али трансцендирање је напрегнутост цјелокупнога бића, његов подвиг, његова екстатичност. Трка за потпуно научном метафизиком, метафизиком као строгом и објективном науком, јесте трка за привидом. Метафизика може да буде само сазнање духа: у духу и кроз дух, и то у субјекту који ствара духовне вриједности, који не трансцендира у објект него у сопствену дубину која се раскрива. Метафизика је емпирична у томе смислу што се заснива на духовном опиту. Метафизика је симболика тога опита. Философско сазнање је у већој мери сазнање сликама неголи појмовима. Појам има само допунско значење. Код Хегела појам нема трансцендентно логичко значење: он добија не само метафизичко него скоро и мистичко значење. Оно главно, што је пресудно за филосфа, уопште није било оно што он утврђује ради објективне истине. Никада онај сазнавајући није откривао истине уз помоћ логичког апарата којим се труди да убиједи друге.
Философско сазнање је сазнање истине, а не бића. Сазнање истине је узмах духа према истини, духовно усхођење и улажење у истину. Али, у сазнању постоји социјална страна на коју не обраћају довољну пажњу. Сазнање је облик саопштавања и општења људи. Заједно са тим, сазнање је прије свега стајање сазнавајућега, не пред неким другим, него пред истином, пред оном прареалношћу коју су филосфи вољели да називају „бићем“. Сазнање човјека, и особито философско сазнање, зависи од духовнога стања људи, од обима њиховог сазнања, а облици заједништва и заједничења људи ту играју огромну улогу. Филосфско сазнање носи лични карактер и, што је више лично, то је значајније. Међутим, лични карактер сазнања не повлачи изолацију личности. Личност сазнаје у заједници и у општењу са свијетом и људима, она се присаједињује свјетскоме доживљају и свјетском мисли. Сазанање је истовремено и лично и социјално. Ту огромну улогу игра степен духовне заједнице људи. Све то усходи ка оној основној истини да је сазнање антропологично. Међутим, то уопште неће означавати релативизам.
За највећу истину теорије сазнања треба признати то да је управо онај који сазнаје сушти постојећи: он сâм јесте „биће“, и да је признање смисла свијета могуће само у субјекту, а не у објекту, то ће рећи, у људскоме постојању. У томе се и састоји истина егзистенцијалне философије. Да не би била наивно и несвјесно антропоцентрична, филосфија треба да буде свјесно и кртички антропоцентрична. Философија је антропоцентрична, али, философ треба да буде теоцентричан. Постизање тајне свијета у човејковоме постојању могуће је само зато што је човјек микрокосмос и микротеос. Космоса нема у објективноме свијету феномена. Бога нема у објективноме поретку свијета, али, космос јесте у човјеку, Бог јесте у човјеку, кроз човјека је излаз у други свијет. Заштитник хуманистичке теорије сазнања Ф.С. Шилер говори истину кад каже да је дошло до деперсоналзицације и дехуманизације сазанања, и да су неопходни управо персонализација и хуманизација.
Човјек је мјерило ствари, али постоји више мјерило за човјека. Блажени Августин је био можда први који се вратио егзистенцијалној филосфији субјекта. Он је поставио принцип унутрашњега опита, самопоузданог сазнања. Он је признао сумње за извор истинитости и доказ мога постојања. За њега је душа била цјеловита личност. Теорија закономјернога развитка у сазнању не рачуна са падом индивидуалности. Може да се сматра несумњивим да вриједновање, које игра тако огромну улогу у сазнању, врши прије свега осјећање, а не интелект. Ниче, који је философирао ударајући чекићем, каже да философ треба да буде онај заповједник и законодавац. То значи да из философског сазнања происходи превриједновање вриједности и стварање вриједности.
Философија тражи продор из ропства овога свијета према другоме свијету, – према савршеноме, слободном животу, према избављењу од муке, од изопачености свјетске датости. Тежња према објективноме сазнању јесте илузија и већ, у свакоме случају, терминолшка погрешка. Бестраственога сазнања није могло бити, и никад неће бити у садашњих филосфа. Оно би могло да буде само код оних који су лишени стваралачког дара расправа. Најмање је бестраственога сазанња било кода самога Спинозе. Интелекутална страственост може да буде извор сазнајнога трансценденса. Највећи међу флософима, – Платон, био је еросни философ. Еросне привлачности је било код рационалисте Спинозе, код панлогисте Хегела. Ја већ и не говорим о таквим философима какви су били Кјеркегор и Ниче. Философ је заљубљеник у мудрост. У садашњој изворној философији постоји ерос истине, постоји еросна тежња ка бесконачноме и апсолутном. Философско стваралаштво је опијеност мишљу. Философско сазнање може да се заснује само на опиту, на духовном искуству, и у њему акт сазнања врши цјелосни дух. У сазнању постоји горчина. Па опет, сазнање носи ослобађајући карактер. Философско сазнање је позвано да ослободи човјека од власти објективнога свијета, од његова неиздрживог ропства. Не воља за моћ, него воља за смисао и слободу креће путем философског сазнања.
Као систем појмова, метафизика је немогућа. Метафизика је могућа само као симболика духовног опита. Борба субјекта и објекта, слободе и нужности, смисла и бесмислице јесте, на језику метафизике, симболичка борба која у „томе“ пружа знака „другога“. Иза коначнога је скривено бесконачно које даје о себи знаке. Дубина мога „ја“ је погружена у бесконачност и вјечност, и само је површински слој мога „ја“ освијетљен сазнањем, рационализован, препознат на подлози супротности субјекта и објекта. Али, из дубине се дају знаци, тамо су читави свјетови, тамо је сав наш свијет и његова судбина.
Николај Берђајев, ОПИТ ЕСХАТОЛОШКЕ МЕТАФИЗИКЕ, Богословски факултет СПЦ, Београд, 2000
Превод: др Димитрије Калезић
