Човек је загонетка у свету и , можда највећа загонетка. Човек није загонетка као животиња и као социјално биће, не као део природе и друштва, него као личност, управо као личност. Цео свет није ништа у поређењу са личношћу, са јединственим људским ликом, а његовом јединственом судбином. Човек проживљава агонију и хоће да зна ко је он, одакле је дошао и куда иде….

Личност је универзум у индивидуално непоновљивом облику. Она је сједињење универзално-бесконачног и индивидуално-особеног. У овоме се огледа противречност бића личности…. Личност је непромењивост у промени, јединство у многоликости…..

Личност није биолошка категорија или психолошка категорија, али је категорија етичла и духовна. Она не може бити поистовећена са душом. Личност има стихијско-несвесну основу. Човек је у подсвести зароњен у побеснесли океан праживота, и само је делимично рационализован. Нужно је у човеку разликовати дубинско “ЈА” и површинско “ЈА”. Површинско “ЈА” човеково, веома социализовано, рационализовано, цивилизовано, није личност у ћовеку, оно може да буде и унакажење човековог лика, затварање његове личности. Човекова личност може да буде разбијена, човек може да има много ликова и његов пралик може да буде неуловљив. Човек у животу често игра улогу, али дешава се да не игра своју улогу….

Личност није део друштва, као што није ни део племена. Проблем човека, проблем личности, старији је од проблема друштва. Погрешна су сва социолошка учења о човеку, она познају једино површински, објективизирани слој у човеку. Потпуно учење о човеку – личности може да изгради једино егзистенцијалистичка филозофија, то нису у стању ни социолошка, ни биолошка филозофија. Личност је субјект, а не објект међу објектима, она је укорењена у унутрашњем плану постојања, у духовном свету, у свету слободе. С егзистенцијалистичке тачке гледишта, друштво је део личности, њена социјална страна, као што је и космос део личности, њена космичка страна. Личност није објекат међу објетима, већ субјекат међу субјектима и њено претварање у објекат значи смрт.

Личност се супроставља свакој детерминацији споља, она је детерминација изнутра. Личност не може истовремено да буде детерминисана и изнутра и Богом. Однос између личности и Бога није каузалан однос, он се налази изван царства детерминације, он је унутра царства слободе. Бог није објекат за личност, он је субјекат којим се успостављају егзистенцијални односи. Личност је апсолутно егзистенцијално средиште. Личност себе одређује изнутра, изван сваке објективности, и само одређеност изнутра, из слободе, и јесте личност. Све одређено споља, све детерминисано, све зановано на власти објективности није у човеку лично, него безлично.

Личност је стваралачки чин. Свака објективизација је без-личност, избаченост човека у детемиснисани свет. Постојање личности представља слободу, тајна слободе је тајна личности. А ова слобода није слобода воље у ужем смислу, није слобода избора каоја представља рационализацију. Достојанство човека је личност у њему и само личност има људско достојанство, које представља ослобођење од ропства, ослобођење од ропског схватања религиозног живота и односа између човека и Бога…..

Личност као егзистенцијално средиште претпоставља срце за патњу и радост….. Одустајање од личности, пристајање на растварање у свету који га окружује, може да умањи човеков бол, и човек лако на то пристаје. Пристајање на ропство умањује бол, непристајање увећава бол. Бол у људском свету је рађање личности, њена борба за свој лик. Већ индивидуалност у живом свету боли, Слобода рађа патњу….. Личност је повезана са памћењем и верношћу, она је повезана са јединством судбине и јединством биографије. И због тога је постојање личности болно. …

Персоналистичка филозофија мора да призна да дух не генерализује него индивидуализује, да не ствара свет идеалних вредности, ванљудских и општих, него свет личности с њиховом квалитативном садржином, да формира личност. тријумф духовног начела не означава потчињавање човека универзуму, него расветљавање универзума у личности. Ако замислимо да смо обдарени највишим универзалним квалитетима ума, генија, лепоте, пријатности, свесности, али уз померање егзистенцијалног средишта са „ЈА“ на универзална квалитативна начела, онда је исто као када би „ЈА“ овим квалитетима обдарило друго биће, другог опазило таквим. Јединство субјеката и биографије исчезава. У томе је лаж идеалистичке филозифије вредности и идеалног бића.

Човек је биће које себе превазилази, трансцендира. Остварење личности у човеку је непрестано трансцендирање. Човек жели да изађе из затворене субјективности, и то се увек збива у двама различитим, чак супротним правцима. Излазак из субјективности збива се путем објективизације. То је пут изласка у друштво с његовим општеобавезујућим облицима, то је пут опште обавезна науке. На овом путу се догађа отуђење људске природе, њено избацивање у свет објеката, и личност себе не проналази. Други пут је излазак из субјективности преко трансцендирања, прелазак на транссубјективно, а не на објетивно. Овај пут лежи у дубини постојања, на овом путу се догађају егзистенцијални сусрети с Богом, с другим човеком, с унутрашњим постојањем света. То није пут објективних контаката, него егзистенцијалних додира. Личност у потпуности себе реализује само на овом путу.

То је необично важно схватити, ради поимања односа између личности и надличних вредности. …. Однос личности према надличним вредностима може се догађати и у царству објективизације и тада се лако рађа човеково ропство, или у егзистенцијалном царству, у трансцендирању, и тада се рађа живот у слободи. Објективизација никада није трансцедирање, јер се тада човек налази у власти детерминизације, у царству безличности. Код трансцендирања човек је у царству слободе, а његов сусрет с оним што га превазилази носи лични карактер, а надлично не гуши личност. И ту је основна разлика. За личност је карактеристично да она не може да буде независна и самодовољна, за њено постојање неопходно је друго, више, једнако или ниже, јер без тога није могуће сазнање различитости. Однос личности према другоме, највишем, не означава однос дела према целини. Личност остаје целовита, ниушта не улази, чак ни у њеним односима према највишем другом.

 

 

hsinicijativa.wixsite

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име