Наши савременици, који су се удаљили од хришћанства, сматрају да је хришћанска Црква дужна да се састоји од савршених људи, од светих, и осуђују Цркву јер је у њој толико грешних људи, несавршених, толико лоших хришћана. Видите како и обичан аргумент против хришћанства јесте свеаргумент. Али у томе и јесте непознавање природе Цркве, заборављање њене суштине. Пре свега, Црква и постоји ради грешника, ради несавршених, ради смртних. Црква је одувек силазила у грешни свет и дејствовала у сред стихије света, дејствовала међу погруженима у греху. Црква – божанска по своме пореклу и вечна по својој природи – делује на земљи и у времену, она није остала у висинама васељене далеко од грешног света што се грчи у мукама; она је, пре свега, дужна да помогне таквом свету, да спаси његов вечни живот – узносећи га до неба. Суштина хришћанства је у сједињењу вечног и пролазног, неба и земље, божанског и људског, а не у одвојености од пролазног, од земље, од људског. Временом, људско је било дужно не да пориче и одбацује него да се просветли и преобрази.
У време првих векова хришћанства у Цркви је постојао секташки покрет монтаниста који су доказивали да се Црква састоји искључиво од савршених и светих, односно да из Цркве треба избацити грешнике и несавршане. Црква је за монтанисте била заједница људи који су примили дар Светога Духа. На тај се начин већи део грешног хришћанског човечанства налазио изван Цркве. Изворно црквено учење је осудило монтанизам и утврдило тумачење Цркве по коме она јесте спасоносна Црква грешника. Свети се јављају као заштита и помоћ Цркве, али се Црква не састоји исклучиво од њих, јер њој припада човечанство у свим ступњевима духовног усавршавања, човечанство које се спасава од сопственог греха. Црква на земљи, онда, јесте војујућа Црква која се бори са злом, а не прослављена Црква, јер још није уздигнута до славе. Сам Христос је био са страдалницима и грешнима због чега су га фарисеји и оптуживали. А Црква Христова је дужна да буде слична Христу, она не може бити само уз честите и савршене, она је пре свега позвана да буде са онима који су духовно пали. Хришћанство би, признајући једино чиста и савршена бића, било фарисејско хришћанство. Сажаљење, попустљивост, милосрђе према ближњима у свим њиховим гресима и несавршенствима јесте дело хришћанске љубави, јесте тражење хришћанског савршенства. Зато, огласити хришћанство кривим за земаљски кал који се прилепио уз Цркву, на њеном историјском путу, није ништа друто до фарисејство. А тешко да су и сами тужитељи тако чисти и савршени.
Монтанизам је пример лажног максимализма у хришћанству, а такав максимализам открива своју нехришћанску природу јер представља духовну гордост – и зато у њему нема љубави и зато то јесте лажни морализам. Лаж максимализма се налази у томе што ви не одређујете себи максимална правила, већ другима. Ви осуђујете друге људе јер нису осгварили максималну чистоту, савршенство, светост, а сами не мислите јесте ли остварили максималну чистоту, савршенство, светост. Они који су стварно достигли савршенство и светост по правилу не осуђују друге. Свети, и духовни оци благи су према људима. Максималне захтеве увек треба постављати себи а не то захтевати од других; у противном то је лицемерје и фарисејство. Хришћанство је религија љубави и оно уједињује у себи максималну мукотпрпност и строгост према себи, а благост, милосрдност и доброту у односу према ближњима. Такође, они који осуђују хришћанство на основу грехова хришћана не би могли ни сами да испуне највише захтеве хришћанства, штавише они и не покушавају да то учине. Критика савременика јавља се искључиво ради оправдања њихове мржње према хришћанству и оправдавања што су издали хришћанство. У ствари, они се прикривају лажном моралношћу.
Хришћанство се у том погледу веома разликује од толстојизма који представља апстрактни морализам. Лав Толстој потпуно и жестоко критикује такозвано историјско хришћанство и често његова критика јесте фактички праведна. Л.Толстој говори да се хришћанство исповедало као апстрактно учење, не учествујући у животу и не испуњавајући завете Христа. За њега самог хришћанство се исцрпљује у духовном животу Христа, у садржају Христових заповести; тајанствена, мистична страна хришћанства њему је била непозната и страна. Он је сматрао да све зависи од истинске спознаје и да је лако остваривати оно што је спознато. Ако схватиш истину животних закона, закон Господара живота то јест Бога, онда ћеш такву силу лако спознати. Толстој није признавао човекову слободу, као што није схватио зло скривено у дубини човекове природе. Зло је за њега увек било последица лажне спознаје, погрешног схватања живота. Он је сматрао да је избор зла у спознаји а не у вољи, не у слободи, па, следствено томе, он победу над злом није налазио у Божијој помоћи, у благодати; по њему било је потребно само изменити схватање. За Л.Толстоја Исус Христос није био Искупитељ и Спаситељ него велики учитељ живота, проповедник животних правила и моралних заповести. По Толстоју је веома лако остварити хришћанство у животу, значи хришћански живети, зато што је лакше живети по закону љубави, једноставније, корисније и разумније него по закону мржње, какав је иначе живот света. Он је говорио да је Христос поучавао како да се не чине глупости. Али хришћанство није остварено у животу, Христове заповести нису испуњене – чему је допринело лажно богословско учење усмеравајући целокупну заинтересованост на личност Христа, полажући све на савршенство његовот искупљења, на Божију благодат. И Л. Толстој се онда грубо обрушава на црквено хришћанство. И он је у праву када сматра да је потребно веома озбиљно односити се према хришћанству, када призива на испуњење Христових заповести у животу, али је он у страшној заблуди када мисли да је то лако учинити, јер је зато потребно само исправно сазнање, или када мисли да је то могуће учинити без Христа-Спаситеља, без благодати Св. Духа. Толстој олако захтева од људи максимализам у испуњењу Божијих заповести и запада у лажни морални максимализам. Њему самом није било тако лако да испуни у животу учење које је сам исповедао, он није могао то да учини до саме смрти, и зато је једино пред саму смрт напустио своју породицу и постао путник на свега неколико дана. Учење Л. Толстоја и његов животни пут веома су поучни за нашу тему. Л. Толстој је, наиме, критиковао целокупно хришћанство у периоду до њега и сматрао истинитим једино своје сопствено хришћанство. Он је критиковао велики број људи за неморалност јер се они не одричу својих имања, не баве се физичким послом, једу месо, пуше итд. Па ипак, ни он сам није имао снаге да оствари морални максимализам у сопственом животу. За њега се љубав претворила у безблагодатни закон и у извор осуде. Али Толстоју се не може спорити истанчан критички дух, јер је он многе тачности казао о гресима хришћанског света, и о гресима хришћана. Он је оправдано раскринкао нехришћански карактер друштва и културе. Само хришћанство, међутим, он није приметио код хришћана, и површно гледајући није видео хришћанство које је иза греха, иза несавршености, иза развратних хршићана. Гордост његовог разума спречила га је да постане обожени хришћанин, он није примио у себе Христа, за њега је Христос остао учитељ живота који делује споља. Л. Толстој је био генијалан човек, човек код кога је било присутно велико тражење Божије истине. Али огроман број људи који нису поседовали ни његову генијалност ни његову жеђ за Божијом истином критиковали су хришћане и само хришћанство не хранећи се у животу испуњењем никаквог савршенства, и не питајући се о смислу и оправдању живота.
Одломак из есеја: О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА
И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
svetosavlje.org
