Саблазан национализма и робовање национализму је дубљи облик робовања од робовања етатизму. Од свих „надличних“ вредности човек најлакше пристаје да себе потчини вредности националнога, себе најлакше осећа делом националне целине. То је веома дубоко укорењено у човековом емоционалном животу, дубље од односа према држави.
Али национализам, исписан на заставама свих десних партија, представља већ по себи сложену појаву. Видећемо да је сама идеја нације и националности производ рационализације.
Владимир Соловјов, који је 80-их година прошлог [19.] века водио борбу против руског зоолошког национализма, прави разлику између егоизма и личности. Он тврди да је, с хришћанске тачке гледишта, национални егоизам (национализам) подједнако за осуду као и лични егоизам. Обично се мисли да је национални егоизам морална дужност личности и да не значи егоизам личности, него њену пожртвованост и хероизам. То је веома значајан резултат објективације. Када се оно најгоре што постоји у човеку преноси на колективне реалности, које се сматрају идеалним и надличним, онда оно постаје добро и чак се претвара у дужност. Егоизам, користољубље, сумња, гордост, воља за моћ, мржња према другима, насиље, све постаје врлина када се са личности преноси на националну целину. Нацији је све дозвољено, у њено име се могу извршити и дела која са људске тачке гледишта представљају злочин. Морал нације не жели да зна за људскост. Кратак је живот појединачног човека; живот, пак, нације је дуг, он може да траје хиљаду година. Живот нације остварује везу времена коју не може да оствари појединачни човек. Појединачни човек осећа везу са претходним поколењима кроз живот нације. „Национално“ импонује својом дубоком укорењеношћу у дуготрајан живот.
Ту наилазимо на исти проблем: где је егзистенцијално средиште, где је орган савести: у личности или у нацији? Персонализам негира да се егзистенцијално средиште, средиште свести, налази у нацији или у било којој другој колективној, нељудској реалности. Оно је увек у личности. Личност није део нације, националност је део личности и налази се у њој као једно од њених садржајних обележја.
Национално улази у конкретног човека. Једино у томе је делимична примена оне истине да се универзум налази у личности, а не личност у универзуму. Националност је окружење које напаја личност. Национализам је облик идолопоклонства и ропства, рођеног екстериоризацијом и објективацијом. Национализам, који је једно од поробљавања насталих испадањем универзума из човека, носи еротски карактер. Он се покреће захваљујући еросу и антиеросу и по својој природи је антиетичан. Примена етичких оцена на живот нације чини национализам немогућим. То је један од конфликата ероса и етоса. Национализам, који је у својој дубини еротска саблазан, увек се храни лажју и без лажи не може да се снађе. Лаж су већ и национална самосвест и уображеност, толико смешне и глупе када се посматрају са стране.
Национални егоцентризам, национална затвореност, ксенофобија нипошто нису бољи од личног егоцентризма, затворености и непријатељства према другим људима, и исто тако увлаче у фиктивни и илузорни живот. Национализам је идеализовани облик човековог самоузношења. Љубав према своме народу (видећемо да народ није исто што и нација) јесте веома природно и добро осећање, али национализам захтева мржњу, непријатељство, презир према другим народима. Национализам је већ потенцијални рат. Али, главна лаж рођена у национализму је у томе што, када год се говори о „националном“ идеалу, о добру „националне“ целине, „националном“ јединству, „националном“ позиву и др., онда се „национално“ увек повезује са привилегованом владајућом мањином, обично с класама које владају својином. Под „нацијом“, „националним“ никада се не схватају људи, конкретна бића, него апстрактни принцип погодан за неке социјалне групе. У овом је изворна разлика између нације и народа који је увек повезан са људима. Национална идеологија обично стоји у вези са класном идеологијом. Апеловање на националну целину је жеља да се угуше делови који се састоје од људи, бића способних да пате и да се радују.
„Националност“ се преобраћа у идола, захтева приношење људских жртава, како то, уосталом, захтевају и сви други идоли. Идеолози национализма се поносе тиме што они тобоже представљају целину, док, у исто време, други различити правци представљају делове ове или оне класе. Али, у стварности, и класни интерес може се лажно издавати за интерес целине. То је самообмана и обмана. Што се тога тиче, од огромног је интереса супротстављање националне идеологије класној. Идеологија класе има веома непријатну спољашњост и веома су лаке реторичке победе над њом. Национална целина постоји хиљаду година, има већу вредност од издвојених класа којих није било у прошлости и којих можда неће бити у будућности. Руски, француски или немачки народ је, као историјска целина, дубља реалност од руског, француског или немачког пролетаријата. Али, проблем се не решава, и чак се ни не поставља, онда када се говори о таквим општим местима. У извесном историјском тренутку проблем класе може да буде оштрији и ургентнији од националног проблема, и да неодложно тражи брзо решење управо ради самог постојања нације. Може да се постави проблем интегрисања класе која је одбачена и прикраћена у животу нације.
„Национално“ је у личности дубље од „класног“; то што сам ја Рус је дубље него то што сам племић. И тим пре у објективној стварности „класни“ интерес може да буде људскији од „националног“ интереса, то јест у њему може да буде говора о погаженом људском достојанству, о вредности људске личности; у „националном“, пак, интересу може бити говора о „општем“ које нема никакав однос према људском постојању. С овим је повезана оцена национализма и социјализма. Неоспорно, национализам је племенског порекла, социјализам је хришћанског порекла. Социјализам (не комунистичког, то јест не фашистичког типа) занима се за људе, за људске вредности, уколико није деформисан лажним светоназором; национализам се, пак, не занима за људе, за њега највиша вредност није човек него је то објективисана колективна реалност која није живљење него принцип. „Социјализам“ може да буде духовнији од „национализма“, јер „социјално“ може да буде захтев да човек човеку буде брат а не вук; заједнички „национални“ живот, пак, може да буде вучији. Националисти уопште не желе да људски живот буде у већој мери заједнички, да буде праведнији и човечнији. При тријумфу национализма господари моћна држава над личношћу, господаре богате класе над сиромашнима. Фашизам, национал-социјализам, жели комунитарнији живот унутар дате националности. Али, он лоше то реализује, доводи до чудовишног етатизма и на зверски начин се односи према другим националностима. Могућан је национал-социјализам, али у њему се као људски појављује социјални елеменат; елеменат, пак расно-национални значи дехуманизацију. О социјализму је било речи раније. Нужно је још подвући да национализам уопште није истоветан са патриотизмом. Патриотизам је љубав према својој отаџбини, својој земљи, своме народу. Национализам, пак, не само да није љубав, него је колективни егоцентризам, самосвест, воља за моћи и насиљем над другима. Национализам је више извештачен, он је идеологија у којој нема патриотизма. Национална самосвест и егоизам су подједнако грешни и глупи као и лична самосвест и егоизам, али њихове последице су далеко судбоносније. Исто тако егоизам и породична самосвест носе злослутнији карактер од личног егоизма и самосвести. Немачка националномесијанска самосвест, чак код генијалних људи, као на пример код Фихтеа, има комичан карактер; она се са стране не може прихватати. Свака пројекција и објективација личног зла и греха, која је пренесена на колективе, рађа максимум зла и изражава максимум греха. Тако се учвршћује човеково ропство.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
