Не треба се хвалисати својим „дугим стажом“ у Цркви, свештенству, монаштву, нити то користити као привилегију или аргумент у општењу са људима „краћега стажа“…
Какву си духовну корист извукао из тог свог „дугог стажа“ у Цркви? Колико си духовно напредовао за то време? Да ли си постао смиренији и трпељивији према ближњима? Да ли си умножио своје молитве? Да ли си узрастао у саможртвености, богопознању? Ако ниси, онда си пре достојан сажаљења него дивљења, и треба да се покајеш, а не да се гордиш.
Када су Старца Пајсија Светогорца питали колико је проживео времена на Светој Гори, он је, у смирењу, одговорио: Исто колико и магарац мог монаха – суседа. Истог дана када сам дошао на Свету Гору тај монах је купио магарца. Тај магарац и ја смо исто време провели на Светој Гори, и јасни магарац је остао магарац. Баш као и ја: нисам се ништа променио.
Много је дакле боље да верник каже: „Толико дуго сам у Цркви, а још нисам постао ни мало бољи човек“, jер када почнемо да се смиравамо, одустајући од гордих помисли о сопственој личности тада ћемо почети да се постепено исправљамо кроз покајање које се рађа из смирења. Човек који се не правда, већ се смирава, кренуо је путем покајања. Зато треба непрестано да стражимо над собом: Сами себе испитујете, јесте ли у вери (2. Кор.13, 5). Испитујмо себе непрестано, да бисмо проверили да ли у нама има истинске љубави према Богу и љубави према ближњима. Ако будемо живели у покајању, Бог ће нас исцелити од грехова и страсти, егоизма и себичности, и постаћемо способни да волимо Бога и ближње.
Из књиге – Живот у свету без Христа
