Када људи одрасту, често сматрају да довољно знају о себи, другима и свету, тако да по правилу постају мање радознали него што су били у детињству и младости. Можемо рећи да одрасли људи често живе у својим зонама удобности, које су заправо саздане од познатог и добро схваћеног дела света. Око зоне познатог и предвидљивог налази се зона непознатог. У том координатном систему, радозналост је тежња да се „завири” у непознато, да се доживи нешто ново, да се открије неки нови смисао.

Не спутавајте дечју знатижељу

Радозналост може бити дифузна, када некога интересује много тога, а може бити фокусирана када говоримо о нечијим интересовањима. Другим речима, радозналост, заинтересованост је она сила која нас тера да ширимо границе разумевања света, других, али и самих себе. Сваки човек је у извесној мери радознао, а људи се разликују у односу на снагу овог мотива, његов фокус, као и у спремности да на основу радозналости ступе у акцију.

Иако сви крећемо на животно путовање као веома радознала деца, већ на средини тог пута се међусобно битно разликујемо. Док једни имају сталну потребу за откривањем новог, сталну заинтересованост за свет и појаве у њему, други имају страх од новог, страх од промене, тако да живе зачаурени у свом микрокосмосу којег добро познају и у којем се осећају сигурно.

Истраживања показују да они одрасли људи који су више радознали од других имају веће задовољство животом, већу смиреност и учесталост пријатних емоција, већи ниво психичког благостања, као и мањи ниво непријатних осећања, поготову тескобе. Како је радозналост „дечја” особина, можемо рећи да они одрасли људи који су сачували радознало дете у себи имају квалитетнији живот и да остају виталнији и у дубокој старости. За њих је радозналост битан састојак њиховог животног полета, елана, животне енергије. Према томе, радозналост је веома позитивна особина, што значи да радозналост треба неговати, а децу и младе подстицати да остану радознали.

Не само да је радозналост добра за појединца, већ је добра и за људско друштво. Радозналост, жеља да се сазна и разуме како различите појаве функционишу је основа за развој знања у различитим областима, поготово у науци и филозофији. Захваљујући радозналости развија се људска цивилизација.

Постоје теорије које повезују радозналост с природним деловањем људског мозга. Како онда дође до тога да неки људи у великој мери изгубе ову способност?

Ако погледамо како родитељи и други реагују на дечју знатижељу и љубопитљивост, ствари постају јасне. Својим порукама: Немој да ми досађујеш својим питањима. Сазнаћеш када порастеш. Немој да разговараш с непознатима. Прво уради, па после постављај питања; итд., ми заправо деци забрањујемо да остану радознала. На тај начин им шаљемо поруку да их више волимо ако су мање радознала, а више послушна и мирна. У својој жељи да их заштитимо од опасности које постоје у спољашњем свету, ми на радозналост гледамо као на особину због које деца могу ући у ризичне и опасне ситуације и настрадати. У том смислу, током васпитања треба знати границу између заштићивања и презаштићивања, научити радозналу децу да буду опрезна и да воде рачуна о себи.

Пут ка садржајнијем животу

У време „убрзања историје”, када је све више нових догађаја у свим областима живота, нарочито у сфери технологије, радозналост нам помаже да не „застаримо”. Ако људи не науче да рукују паметним телефонима, компјутерским програмима, не знају како да претражују интернет, онда се између њих и света ствара све већи јаз, мање разумеју свет и отуђују се од света којег не разумеју. Управо радозналост нас спречава да се ово деси, тако да људи „отвореног ума” никада не застаревају.

Све оне које тема радозналости више занима упућујемо на недавно објављену књигу Тода Кашдана, једног од пионира позитивне психологије, с насловом „Радознали? Пут ка садржајнијем животу”.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

politika.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име