Сви имамо своје проблеме који другима могу бити очигледни или не и наше бриге, велике или мале. Желимо некога да их поделимо с њим, а не толико да нам даје савете. Њихово дељење, помињање, доноси олакшање души. Осећате се као да нисте сами, да имате некога, Симона из Кирене, да вам помогне да носите свој крст.
„Немам никога“ је трагична спознаја. Они који имају некога су у привилегованом положају, било да је та особа пријатељ, пратилац, брат, сестра, родитељ или исповедник коме могу да причају о својој тешкоћи, невољи и болу. Онда они сами не сносе сав терет, па могу лакше крочити животним путем. Али има и оних који немају никога, немају сапутника на животном путу.
Важност овога постаје очигледна у најфиније избалансираним ситуацијама, када је бол одсуства интензивнији. Може бити да особа која пати није без дела одговорности за ово одсуство, али тада није време за расподелу кривице, већ час за подршку и разумевање.
„Добро је доказано“* да постоји више него што знамо кроз своја чула. – („Постоји више ствари на небу и на земљи… него што се сања у вашој филозофији“* (Хамлет) – Очигледно је из искустава многих људи да постоји други свет, онај који превазилази чула.
То је свет бестелесних сила, духова. Овом свету припадају Бог, Богородица, анђели, светитељи и сви који су напустили овај свет. Ако сте на гробљу, можете се уклопити у тишину покојника. Међу њима има и оних који су ’прешли из смрти у живот‘, усавршени кроз патњу болести или болним начином смрти. Они више не сносе терет некадашњег себе. Ослобођени онога што их је држало на земљи – у духовном смислу – они гледају у лице Бога и тако су у стању да га моле и излажу молбе својих најмилијих. Да ли је могуће да мајка, на пример, не може да се моли Богу за дете које је у тешкоћама? Ко може рећи да је напустила дете када је напустила овај свет чула? Исто важи и за све преминуле: због начина њихове смрти или искушења које су претрпели и која су их очистила, они могу да се залажу за све оне који то од њих траже.
Свети, који су живели за Бога, могу јаче да се залажу за нас, као и за нашу браћу и сестре и могу да нас прате у нашим тугама. Зато ћемо, ако их смирено замолимо да то учине, осетити да нисмо сами. Дакле, ако имамо некога, будимо срећни због тога. Ако нисмо, хајде да нађемо некога за кога осећамо да пролази кроз Земљу живих са погледом на Бога. А ако ово не разумемо, хајде да нађемо нашег светитеља, који ће се залагати за нас, под условом да му смирено и једноставно кажемо о свом искушењу или својој тешкоћи. да не останемо сами. Немојмо се предавати тешкоћама. Уздајмо се у Бога наших отаца и његовог народа. Тако да наше срце буде испуњено светлошћу, радошћу и надом ишчекујући велики дан Христов када ће све бити испуњено присуством његове љубави.
Свештеник Андреас Агатоклеоус
pemptousia.com
Превод редакција Чудо
