Не постоји ниједан ген одговоран за то да је особа геј или лезбејка.
То је прва ствар коју треба да знате о највећем генетском истраживању сексуалности икада, које је објављено августа 2019. у часопису Science („Наука“).
Студија на скоро пола милиона људи затвара врата дебати о постојању такозваног „геј гена“. Уместо тога, извештај открива да људска ДНК не може предвидети ко је геј или хетеросексуалац.
Сексуалност се не може одредити биологијом, психологијом или животним искуствима, показују ова и друге студије, јер о људској сексуалној привлачности одлучују сви ови фактори.
„Ово није прва студија која истражује генетику истополног понашања, али претходне студије су биле мале и недовољно обимне“, рекла је Андреа Гана, коаутор студије и истраживач генетике на Броуд Институту и Мас Џенерал Поликлиници на брифингу за новинаре на ком су представљени резултати.
„Само да бисмо вам дали осећај обима наших података, ово је отприлике 100 пута веће од било које претходне студије на ову тему. Студија показује да гени играју малу и ограничену улогу у одређивању сексуалности…
Штавише, истраживачи су открили да је сексуалност полигена – што значи да стотине или чак хиљаде гена дају мали допринос овој особини. Тај образац је сличан другим наследним (али сложеним) карактеристикама попут висине или склоности ка испробавању нових ствари. (Ствари као што су црвено/зелени далтонизам, пеге и рупице могу се пратити само до појединачних гена).
Али на полигене особине може снажно утицати окружење, што значи да нема јасног победника у овој дебати „природа против неговања“…
Наравно, етичка забринутост се јавља са сваким покушајем употребе биологије за објашњење сложеног људског понашања као што је сексуалност. Људи попут Мајкла Бејлија, психолога на Универзитету Нортвестерн који је спровео већи део раних истраживања о наследности сексуалности, упозоравали су да се ова нова генетска студија – или било које истраживање о сексуалном понашању – не изузимају из контекста. На пример, додао је Бејли, нема доказа да ствари попут терапије конверзије делују.
„Очигледно је да постоје узроци и утицај окружења на сексуалну оријентацију. То смо знали и пре ове студије.” рекао је Бејли, наводећи добро дефинисану улогу коју животна искуства играју у сексуалном развоју. „Али то не значи да знамо како да ментално манипулишемо сексуалном оријентацијом.“
Шта су научници урадили
Студија је имала за циљ да разреши 20-годишњу генетичку дебату о сексуалности прочешљавањем две огромне колекције ДНК профила: UK Biobank (Биобанка Велике британије) и 23andMe( 23иЈа).
Са пријављених 9 милиона корисника у својој бази података, 23andMe је вероватно најпопуларнија компанија за директно ДНК тестирање на планети. UK Biobank је основана 2007. године од стране медицинске добротворне организације The Wellcome Trust као ресурс за истраживање. Садржи ДНК секвенце 500.000 људи средњих година, који су имали од 40 до 69 година када су регрутовани између 2006. и 2010. године.
Ова студија је прикупила информације за 477.500 људи широм UK Biobank и 23andMe који су анкетирани о различитим животним понашањима, укључујући да ли су имали сексуално искуство са особом истог пола у било ком тренутку свог живота.
Око 26.800 појединаца — или 5 процената испитаника — одговара овом опису, што је слично проценту који је пријављен у друштву уопште. Сви субјекти су пристали на ово истраживање, укључујући и оне извучене из архиве 23andMe.
Са доступном овом генетском групом, истраживачи су спровели оно што је познато као студија асоцијације на нивоу генома, или GWAS.
Та студија скенира ДНК стотина или хиљада појединаца, тражећи уобичајене обрасце који одговарају нашем здрављу или понашању.
Замислите да се читаво човечанство састоји од 7 милијарди примерака исте књиге. Сви људи садрже исте речи – или појединачне гене – који чине начин на који размишљамо и како наши органи функционишу. Али, речи у нашим генетским књигама – или њихов код – изгледају мало другачије.
Нека од мојих слова су можда црвена, док су нека ваша обојена плавом бојом. Она се разликују, што објашњава зашто не изгледамо потпуно исто, нити имамо исто здравље. Ово може звучати контраинтуитивно, али те варијације такође могу имати сличности. Књиге које чине моју породицу личе једна на другу — у овом примеру садрже друге нијансе црвене. Исто важи ако двоје људи имају исту висину или ако смо обоје ћелави или смо депресивни. Ови генетски обрасци изгледају сличније међу безброј врста група и то је оно што GWAS лови.
Техника се може користити да би се утврдило зашто су одређени људи (и њихове посебне генетске варијације) у корелацији са здравственим стањима попут аутизма, физичким особинама попут коврџаве косе или далтонизма, понашањима као што је рукопис или емоцијама попут усамљености.
Шта су нашли
Ова GWAS студија је открила да, као и код многих људских понашања, сексуалност нема јаку генетску подршку.
Када је тим тражио ДНК обрасце који су имали јаке корелације, открили су да ниједан ген не може да представља више од 1 процента сексуалности људи.
Најјачи сигнали су дошли од пет насумичних гена. Два од тих гена су у корелацији са истополном сексуалношћу код мушкараца, од којих је познато да један утиче на чуло мириса. Један ген се појавио за жене, а два друга су показала чврсте обрасце и код мушкараца и код жена. Али њихови појединачни резултати никада нису прешли ову ознаку од 1 процента – што значи да су сви ирелевантно доприносили истополном сексуалном афинитету.
Када је тим шире погледао све геноме – преко хиљаду гена које су прегледали за скоро 500.000 субјеката – сличности гена које су открили могле су да представљају врло условне и теоретски потенцијалне корелације у само 8 до 25 одсто случајева међу пријављеним хомосексуалним понашањем од једног процента међу 500 хиљада.
„Дословно и ефективно је немогуће предвидети сексуално понашање појединца на основу његовог генома“, рекао је Бен Нил, генетичар из Опште болнице у Масачусетсу и Института Броуд који је водио студију.
Зашто је ова студија важна – и шта нам не може рећи
Људи су вековима покушавали да разумеју људску сексуалност — а истраживачи генетике придружили су се сукобу из раних 1990-их, након што је серија студија о близанцима сугерисала да је хомосексуалност присутна у породицама.
Овакве студије су се наставиле током година, и дошле су до одређивања гена на Икс хромозому — Xq28 — као кривца.
„Као тинејџер који је покушавао да разуме себе и своју сексуалност, тражио сам на интернету „геј ген“ и очигледно наишао на Xq28“, рекао је Фах Сатхирапонгсасути, коаутор студије и виши научник у 23andMe, што га је, како се једном нашалио, навело да верује да је наследио хомосексуалност од своје мајке.
Његови коментари говоре о ширем наративу о коришћењу биологије за дефинисање сложених понашања – попут сексуалности – док се наука увек развија и треба јој времена да пронађе било шта близу дефинитивног.
Те ране студије су наишле на конкретан образац: сексуалност се може одвијати у породицама и стога мора имати генетску компоненту. Али тада научници нису имали начина да свеобухватно истраже ово питање. Секвенцирању генома су биле потребне деценије да полако сазре у оно што је данас, а близанци сами по себи не могу представљати генетску сложеност наше врсте.
„Пуно смо се бринули због пристрасности добровољаца“, рекао је Бејли, чије истраживање укључује широко објављену студију о Xq28 и браћи хомосексуалаца из 2018. Ти пројекти – познати као студије повезивања – осмишљени су да пронађу појединачне главне гене за које се чинило да имају велики утицај на сексуалност, рекао је др Алан Сандерс, помоћник директора за психијатријску генетику на Институту за истраживање здравља Универзитета NorthShore.
Сандерс је сарађивао са Бејлијем на тим ранијим студијама и рекао је да је њихов рад увек признавао да не постоји ниједан „геј ген“.
„Ова област је прешла више у студије асоцијација широм генома“, рекао је Сандерс, који је такође коаутор истраживања објављеног у четвртак у часопису Science. „Студије асоцијације на читав геном боље су у мапирању гена са малим ефектима, који су овде у игри.“
Чак и ова нова студија има велико ограничење, оно које је инхерентно великим геномским студијама у последње две деценије: GWAS студије су превише „беле“.
„Постоји много политички коректних начина да се ово каже, али у суштини студија је углавном кавкаски узорак европског порекла. Дакле, не укључује народе из Латинске Америке, Азије и Африке“, рекао је др Ерик Вилен, директор Центра за истраживање генетичке медицине при Националном здравственом систему деце. „Друго ограничење је начин на који су спојили оно што називају ’нехетеросексуалцима’ “
Истраживачи су навели да чланови истополне заједнице прегледају дизајн и језик студије и признају да њихова терминологија и дефиниције за геј, лезбејке и хетеросексуалце не одражавају пуну природу сексуалног континуума.
Они су покушали да испитају неке елементе овог континуума спровођењем GWAS анализе на три мање базе података ДНК у којима су учесници анкетирани коришћењем Кинзијеве скале. Кинзијева скала је помало oзлоглашен тест за одређивање снаге осећања особе према припадницима истог и супротног пола. Другим речима, покушава да процени да ли је особа геј, стрејт или бисексуалац.
Тим је открио да генетика не може да објасни резултате људи на Кинзијевој скали.
„Открили смо да је Кинзијева скала… заиста превелико поједностављење различитости сексуалног понашања код људи“, рекао је Нил. Бејли се с тим не слаже, тврдећи да су људска осећања сексуалног интересовања и узбуђења – а самим тим и њихова очитавања на Кинзијевој скали – можда сувише компликована да би се потврдила путем генетике.
Он се сложио са Нилом да је дебата сада затворена о томе да ли је било који ген одговоран за сексуалну оријентацију.
„Наша студија наглашава важну улогу животне средине у обликовању људског сексуалног понашања и што је можда најважније, не постоји ниједан геј ген, већ допринос многих малих генетских ефеката расутих по геному“, рекао је Нил.
ИЗВОР: https://www.pbs.org/newshour/science/there-is-no-gay-gene-there-is-no-straight-gene-sexuality-is-just-complex-study-confirms
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 12.09.2022.
