Доследност обрасца у Христовом животу представља изазов за рационално размишљање људи у свету и преокрет свега онога што они сматрају сталним. Зашто? Зато што, изгнавши Бога из свог живота, траже утеху, потпуно прихватање од других, моћ богатства и доминацију – а све то представља сам грех и потчињеност Лукавоме.
Још је горе то што се ово грешно стање шири без икакве препреке, јер, како каже свети апостол Павле: „А зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се“ (2 Тим. 3, 13). Никакав месијанизам – као очекивање побољшања стања у свету – за нас није прихватљив. Свет је зао и постаје све гори.
Хришћани, дакле, живе у свету који је подложан његовом владару, ђаволу, и у свету у којем изгледа да немају места. Али ту се све окреће наглавачке. Свет греха жели да истреби хришћане, али не успева у томе. Онај који одређује и најситније детаље васељене јесте Господ, наш Свемогући Бог: „Онај који јесте, који беше и који долази“. Говорећи из личног искуства, свети апостол Павле каже: „И каква прогоњења поднесох; и од свих ме избави Господ“. Ето реалности дубине наше вере: онда када изгледа да смо ми хришћани поражени и да губимо од сила таме – управо тада засијава светлост Божје свемоћне силе, наше учешће у Христовом Распећу и Васкрсењу. Није ли Христос изгледао слаб и поражен на Крсту? Али управо се тамо показала Његова свемоћ: васкрсао је трећега дана. „А ово је победа која победи свет – вера наша“.
Извор: pgdorbas.blogspot.com
